Talasi života ne razlikuju se puno od vodenih. Prethodnih dana družila sam se sa talasima. Obožavam ih.
Volim da im plivam u susret, da im pratim kretanje i uskladim plivanje sa njima. Još više volim kad su iza mene, pa me guraju napred. A poslastica mi je da „ležim na vodi“, dok me talasi njišu. Kakvo prepuštanje!
Talasi života ne razlikuju se puno od vodenih.
Pročitala sam negde da oni koji ne mogu da se opuste u vodi, ili imaju neki otpor, strah od nje, zapravo ne prihvataju neki deo sebe, jer naš organizam obiluje vodom.
Meni to ima smisla, mada ne znam da li bi se složili oni koji takva iskustva imaju.
Talasi života ne razlikuju se puno od vodenih.
Rekla bih da se život ne razlikuje mnogo od vode. On teče onako kako želi i ne pita jesi li spreman kada te zapljusne iznova. Nije ga briga imaš li vremena za udah. A i što se više boriš sa njim, više se umaraš. Jer život, kao i voda, traži prepuštanje.
Talasi života ne razlikuju se puno od vodenih.
Kako ćemo dočekati te talase, na nama je.
Možemo da negodujemo, kao uplašena devojčica, koja je vrištala neki dan u plićaku, usled velikog talasa, dok nije došla do mame.
A možemo i da se radujemo, kao što su neka druga deca, koja su se sa talasima igrala. Toj maleckoj je ovo možda bilo prvo iskustvo sa nemirnim morem, dok su se ostala dečica izgleda već navikla i opustila se.
Talasi života ne razlikuju se puno od vodenih.
Kako ćemo podneti talase zavisi i od toga koliko imamo poverenja. Poverenja u sebe da smo dovoljno dobri plivači, ali i poverenja u vodu. Odnosno, poverenja u život, da će, iako teče svojim tokom, ipak biti dovoljno blag, kako bismo, pre zarona, stigli da uhvatimo vazduh.
Autor: Ana Milovanović
