U gustoj šumi, daleko od civilizacije, okružena samo drvećem sedela je jedna devojčica i glasno plakala. Plakala je tako silno da su se njeni jecaju prolamali šumom i uznemiravali sav šumski svet – nenaviknut na ove nove zvuke.
Bila je ubeđena da će se u ovoj šumi njen život završiti i da nema gde dalje: ili će umreti od gladi, ili će je rastrgnuti zveri kada je budu ugledale. Međutim, u jednom trenutku, iza jedne velike pečurke koja je rasla ispod drveta, pojavio se maleni vilenjak.
Na prvi pogled, devojčica se uplašila, ali vilenjak joj se potom obratio i objasnio joj da nema razloga za strah.
- „Ne plaši se, neću ti ništa. Ja sam samo šumski vilenjak koji se bori za opstanak u ovoj divljini. Moja vrsta lagano izumire, pa se krijemo kako nas ne bi pronašli i kako bismo mogli da opstanemo što duže. Šta tebe dovodi ovde?
- .. Ja sam pobegla od kuće. Nisam mogla više da izdržim svet u kome sam živela. Svu su vikali na mene, vikali jedni na druge, ostala sam bez svega što me činilo srećnom…
- Kako tako mlada osoba može da ostane bez svega?
- Eto, tako… Niko više nije mario za mene, ni porodica, ni prijatelji… Postale su im važnije neke druge stvari, svi jure nekuda, žure da završe obaveze… Mene samo grde i govore mi da se sklonim i eto… Ja sam se sklonila.
- Ali, zar ne misliš da će se sada brinuti za tebe? Svet odraslih je prilično čudan, makar se ovde tako priča. Odrasli ne shvataju nekad koliko je ljubavi i pažnje potrebno deci, a često ne shvataju ni to koliko je ljubavi njima potrebno i da je ona najvažnija…
- Ima li ovde kod vas ljubavi?
- Oooo, još kako ima. U šumi je svet dosta drugačiji nego van nje. Ovde zaista moraš da se boriš da bi preživeo. Naravno, kao i svuda, i ovde vreba opasnost, i ovde ima onih vrsta koje se međusobno ne vole i ugrožavaju jedna drugu. Ali, među svojom vrstom svi se vole i trude se da zaštite jedni druge. Ovde nema žurbe i zaboravljanja na druge, držimo se kao jedno. Eto, vukovi možda love srne i nisu dobri prema njima, ali jedni za druge će sve učiniti. Dakle, ako nekoga i moraju da ugroze, to je samo zbog borbe za opstanak… Potrebna im je hrana.
- Mnogo više mi se sviđa ovaj vaš svet… Volela bih da ostanem da živim u šumi.
- Ali ne možeš, ti ovde ne pripadaš… Rođena si za nešto drugo i ovde ne bi mogla da preživiš. Kao što rekoh, ovde vlada šumski red i neće svi biti fini prema tebi. Morala bi da se vratiš kući dok još nije pao mrak. Sasvim sigurno nije tačno to da si ostala bez svih, odrasli se nekada samo malo izgube i zaborave na ono što je najbitnije. Ali, ti si tu da ih svakog dana podsetiš na to da je ljubav iznad svega.
- I misliš da ja to mogu?
- Nego šta, nego možeš.
To joj je rekao vilenjak i nestao. Devojčica je polako ustala, obrisala suze i krenula ka svojoj kući. Čvrsto je odlučila da će poslušati vilenjakov savet – svakog dana će podsećati ljude na to da je ljubav na prvom mestu i da treba da se slažu jedni sa drugima. A tada… Tada će sve biti lakše.
Autor: Bojana Krkeljić
