SUDBINA

Mira je bila na godišnjem odmoru, ali ipak je ustajala rano i oko 8h već bi krenula u nabavku namirnica. Iako joj je Maxi bio udaljen, imala je i  bližu prodavnicu, volela je da duže prošeta uživajući u svežini jutarnjeg vazduha.

Izašla je iz kuće u svojoj omiljenoj jakni, farmerkama i patikama. Bar sad kad je na odmoru može da se opusti i obuče ono što joj više odgovara. Put do prodavnice vodio je kroz veoma prometnu ulicu. Automobili, kamioni, jurili su tamo – ovamo, ali to njoj nije smetalo. Bila je od onih koji, kad žele, mogu da se isključe i uživajući u svojoj mašti, budu u nekom svom svetu.

Ujutru nije bilo gužve u prodavnicama pa je mogla na miru da obavi svoju kupovinu. Pažnju joj je privukao mlađi čovek, koji je telefonom proveravao da li treba još nešto da kupi.

 

Nastavila je dalje između polica, kako bi našla šta joj još treba.

Zamalo se nije sudarila sa onim šarmantnim gospodinom. Pribra se i nastavi dalje. Stala je kod vitrine sa mesom i čekala mesara da joj iseče meso za šnicle. Dok je on nevešto sekao meso, čula je ponovo iza sebe gospodina kako priča telefonom. Ovoga puta bio je to neki službeni razgovor.

Kada je pronašla sve, ode do kase da plati. Gospođa Šmrkavica kucanje prekide kako bi kinula, a zatim sasvim normalno nastavi svoj posao. Htela je Mira da joj kaže par reči o tome i kako postoje papirne maramice, ali prećuta, uze svoje kese i izađe iz prodavnice.

Svrati i do prodavnice sa pilećim mesom. Izašavši iz marketa, preko puta, vidi gospodina Šarmantnog kako ulazi u apoteku. On se na trenutak okrenu i pogleda je pa uđe u apoteku. Mira svrati u piljaru i kupi još neku voćku. Izlazivši iz piljare, saplete se, da li o kese ili sopstvene noge, te polete gledajući kako joj se kese rasipaju.

„Da li ste dobro? „Podiže glavu i videvši ponovo osobu iz prodavnice, skoči, stresajući prašinu sa svoje odeće.

„Da, dobro sam, samo sve mi se rasulo po trotoaru „Oboje se sagnuše i počeše da skupljaju namirnice. U jednom momentu oseti njegovu ruku preko svoje. Pogledi im se sretoše i oboje zadrhtaše.

 

„Evo, sad je sve u kesama „Prvi se pribra on. „Imate mnogo kesa, dozvolite da Vam pomognem. „Ćutke prihvati pomoć i zajedno krenuše ka njenoj kući.

Ne skrivajući interesovanje, pitao je sve što ga zanima. Ispred kuće se pozdraviše i uđe u kuću rumenih obraza sa osmehom na licu. Ali, da li će ga ponovo sresti. Ali onda se umiri, pomislivši da ako je suđeno, srešće se ponovo ako ne, znači ne treba žaliti.

Sutradan je u isto vreme krenula u kupovinu. Nadajući se da će ga ponovo sresti, potrudila se da izgleda lepo.

Kada je završila kupovinu, neveselo je krenula ka kući. Ipak nam nije suđeno. Pomisli.

„Dobar dan, treba li pomoć? „Naglo se okrenu čuvši glas „svoje sudbine “.

 

Autor: Sanja Trninić