STRAH OD PROMENE

Živimo u vremenu velikih transformacija i duhovnog buđenja ljudi. Svi nekako težimo promenama. Želimo da doživimo ekspanziju, da živimo život ispunjen mirom i radošću, ispunjen smislom. Želimo više, lepše, bolje. Ipak, da bi sve to bilo moguće potrebno je nešto promeniti.

Potrebno je promeniti sebe!

I vrlo često na početku svog puta promene, ljudi osećaju euforiju, ispunjenost, osećaj da se nešto pokrenulo. Krenuli su sa mrtve tačke i sad bi sve trebalo biti drugačije. Neko će nešto umesto nas da uradi. Hm…E pa ne! Otprilike onoliko koliko smo živeli u osećaju teskobe i sputanosti toliko bi trebalo vremena i da se vratimo na pravi put. Ovo ne mislim naravno bukvalno, ali hoću samo da vam dočaram da je potrebno dosta vremena. Potrebno je ići korak po korak. I od iznimne važnosti je da taj korak bude naš. Dobar deo populacije krene euforično očekujući promenu preko noći. Ja sam bila jedna od njih. Kada su napadi panike postali nesnosni i kvalitet mog života doveli do nule, spas sam potražila u Reikiju. Nekoliko tretmana me lansiralo u neverovatan osećaj mira i spokoja. Ali očekivala sam čudo preko noći. Mislila sam da će Reiki uraditi nešto umesto mene. Nakon inicijacije u Reiki, krenuo je turbulentan period čišćenja za koji ne mogu reći da je bio gori od perioda pre inicijacije ali ni mnogo bolji. No kako je vreme prolazilo, spoznaje do kojih sam dolazila, lekcije koje sam naučila, emocije koje sam otpustila, sve je to dovelo do neviđenih transformacija u mom životu. Sada, ja živim jedan potpuno novi život, sa potpuno novog nivoa svesti. Ali moralo je proći vreme. Morala sam ja sama uraditi mnogo toga. Pustila sam proces da traje, bez žurbe, bez prisile.

 

S druge strane, dobar deo ljudi kada i dođu do tačke da vide prvi znak promene, kada se prosto kockice počnu slagati i nekako uoče svetlo na kraju tunela, krenu da uzmiču. Prosto se uplaše i zakopaju u mestu. Jednostavno se uplaše svega onoga što bi se moglo dogoditi na tom još neistraženom terenu. Jer ni sami ne znaju šta ih čeka, a strah od nepoznatog je toliko velik. Radije će živeti u poznatoj „zoni komfora“ čak i ako se tu osećaju sputano, neispunjeno i nesretno nego da hrabro zakorače ka životu svojih snova.

A zašto je to tako?

Ljudi se plaše neistraženog, neopipljivog i skloni su da preispituju moguće situacije sa večitim „Šta ako…?“ I nikada se ne usude da saznaju šta bi se desilo ako bi zaista odvažno krenuli u tu misterioznu budućnost. Jer ono „Šta ako…“ se nadovezuje na „…propadnem?“, „…ispadnem glup/a?“, „…ne uspem?“…Pitanje koje mi se nameće je zašto niko to čuveno pitanje ne nastavi drugačije? Zašto se ne bi upitali „Šta ako uspem?“, „Šta ako me to dovede do partnera/ke mojih snova?“, „Šta ako osetim pravo zadovoljstvo?“…

 

Jedno od najvažnijih pitanja koje sebi možete postavite je „Šta mogu da izgubim ako pokušam?“. Postavite sebi to pitanje. Videćete da je odgovor „malo“ ili „skoro ništa“. A možete dobiti mnogo. Možete dobiti život vredan življenja. Život ispunjen harmonijom, mirom i zadovoljstvom.

Život je samo jedan i nemojte ga protraćiti na gluposti i crne misli. Transformišite ih i živite život kakav vi želite.

Jer ako sam mogla ja, zašto to ne bi mogli i vi?

 

Autor: Tijana Mihajlović