STAZA ŠARENOG LIŠĆA

Jesen je svojim čarima oslikala park predivnim bojama. Lišće pod nogama, različitih boja, stvara veoma prijatnu melodiju i osobi koja po njemu hoda daje osećaj spokoja.

Marija svojim malenim koracima nežno hoda po tepihu od lišća i svaki korak sve više je vraća u dane kada su zajedno išli tom stazom, ne primećujući nikoga okolo, zauzeti ljubavnim cvrkutanjem, obuzeti srećom.

Imali su svoju klupu gde bi provodili sate i sate šapućući nežne reči ljubavi.

Sada, stazom šarenog lišća korača sama, spuštene glave, udubljena u svoje misli.

Od nedavno započela je pisanje svog drugog romana. Ohrabrena uspehom prvog romana dobila je krila koja su je nosila visoko u njenom svetu mašte. Ujutru bi šetala parkom i tako dobijala ideje za nastavak romana. Jedino što joj se ta prošlost vraćala kad god bi kročila u park. Ali nije odbacivala te misli. Volela je da se priseća tih dana.

U kafiću koji se nalazio u centru parka, kupila je kafu i flašicu vode a onda sela na klupu, rešena da u telefonskom Word – u upiše ono što joj se trenutno vrzmalo po glavi. Imala je razne ideje. Pisala bi u telefonu a onda bi kod kuće  prepravljala i uklapala te tekstove. U šali bi uvek rekla da joj je telefon, u stvari, njen maleni kompjuter.

Krenula je alejom Lipa, kako je pisalo na putokazu kojim su putanje u parku bile obeležene.

Pošto je bilo još rano za šetače, sve klupe su bile slobodne. Izabere jednu na koju se udobno smesti, spuštajući kraj sebe kafu i vodu. U telefonu pronađe aplikaciju Word i krene da piše.

Odjednom neka lopta se skotrlja  do njenih nogu. Malena devojčica od, otprilike, dve godine, kovrdžave plave kose, dotrča za loptom.

 

„Zdravo „ reče malena a osmeh joj uokviri prelepo maleno lice.

„Zdravo! Ovo je tvoja lopta? „ upita Marija.

„Da“ reče devojčica „Ja sam Anđela. Kako se ti zoveš? „ Devojčica upitno pogleda Mariju svojim krupnim zelenim okicama.

„Ja sam Marija „ odgovori ona.

U tom času začu muški glas kako doziva devojčicu.

Marija podiže glavu i pogledi im se susretoše. Bio je to on. Njena ljubav iz davnih dana.

Prvi se on pribra.

„Zdravo! Nisam te dugo video… Kako si? „ Upita nesigurno.

„Dobro sam. Ćerka ti je preslatka! Dosta liči na tebe. A kosu verovatno ima na majku.

Sami ste, gde vam je mama? „

„Razveo sam se pre šest meseci i vikendom uzimam Anđelu i trudim se da što kvalitetnije provedemo vreme zajedno. „

 

Seo je kraj nje i nastaviše razgovor. Anđela je trčkarala okolo, prekidajući im razgovor svojim pitanjima. Posle dva sata ćaskanja raziđoše se uz dogovor da se sutra ponovo nađu na istom mestu.

Tako su počeli da se viđaju sve češće. Stazu šarenog lišća prelazili su zajedno kao dva bića koja se ponovo pronalaze. A uskoro i zagrljeni, svojim smehom prenoseći sreću na prolaznike.

Često bi i Anđela trčkarala  ispred njih, zadirkujući ih svojim slatkim šalama.

Sledeće jeseni, šetali su stazom šarenog lišća uvećani za jednog člana više. Anđela je presrećna pomagala Mariji da gura kolica u kojima je spavao njen maleni brat.

A staza šarenog lišća zna još puno lepih priča, samo ga treba pažljivo slušati, šta to ono šuti.

 

Autor: Sanja Trninić