Bilo je to nekada davno u jednom izmišljenom gradu… U gradu u kome su svi ljudi srećni, nasmejani i ljubazni i u kom je ljubav jedini jezik kojim se govori. Taj grad bio je potpuno izolovan od svega lošeg što ga je moglo zadesiti.
Nalazio se negde na zemlji, niko ne zna tačno gde, ali jedino što svi znaju je da je do njega bilo nemoguće doći svakome ko nije stanovnik tog mesta. Nisu postojale nikakve mape i nikakve beleške o postojanju tog mesta, a ako bi neko slučajno i zalutao u te krajeve – smatralo se da postoji razlog zašto je baš taj neko zalutao tu i prihvatali su ga kao svog najrođenijeg.
Male kuće su izgledale gotovo identično, a ispred svake se nalazilo lepo uređeno dvorište sa bogatom baštom sa zadnje strane kuće i fontanama, ljuljaškama, klupama i drugim dvorišnim nameštajem koji je činio da uživanje bude potpuno i van kuće.
Priroda je izgledala kao u bajci! Bogate krošnje drveća, potoci, polja prepuna raznovrsnog cveća… Stanovnici ovog mesta vodili su pravi idiličan život, van prometnog saobraćaja, ogromnih solitera, vila i gradske užurbanosti. Sve im je bilo tu, na dohvat ruke, a glavno prevozno sredstvo bili su im bicikli koje su koristili za odlaske u udaljene predele na izlete.
Tako su, daleko od svega lošeg, vodili svoj savršeni život. Legenda kaže da se stanovnici ovog gradića nikada nisu posvađali među sobom! Bili su toliko vezani jedni za druge i toliko su se poštovali da su uvek bili spremni da pomognu jedni drugima, da saslušaju tuđe probleme i da sve što ih muči rešavaju zajedničkim snagama.
Danju su radili, a tokom večeri su organizovali zajedničke žurke gde se jelo i pilo u izobilju i gde je dobra muzika bila obavezna. Imali su prodavnice, bolnice i škole, tako da nikada nisu imali potrbu da napuštaju svoj mali raj.
Dugo su ljudi van granica ovog mestašceta pričali razne priče o tome kako postoji neko mesto koje niko nikada nije video, u kom žive neki čudni ljudi i gde, navodno, sve pršti od sreće. Neprestano su pokušavali da pronađu taj grad, crtali mape, odlazili u najzabačenije delove planina i šuma, ispitivali zemljišta… Neki su čak govorili i kako su bili tamo i proveli neko vreme sa lokalnim stanovnicima, ali da im se nije dopalo jer su tamo svi jako čudni i ludi.
Nisu znali šta će od ljubomore i zavisti, pa su neprestano kovali teorije zavere o tom nestvarno lepom mestu i njegovim stanovnicima. Ipak, to ove vesele ljude nije nimalo doticalo… Niti su te priče dopirale do njih, niti bi su im pridavali značaja čak i kada su nešto načuli. Živeli su u miru i sreći i nisu dozvoljavali da im to iko naruši…
I tako je, sa jedne strane, gde god bio, postojao jedan gradić u kome su svi živeli bezbrižno, srećno i voljeno; a sa druge strane jedan potpuno drugačiji svet u kom su vladali nemir, mržnja i zavist. Zato su samo retki imali tu privilegiju da dođu do „veselog“ gradića – oni nisu pripadali svetu u kom su prethodno bili, bilo im je suđeno da naiđu na sebi jednake.
Šta se kasnije desilo sa tim gradom i da li još uvek postoji – ne zna se. Kažu da je veoma moguće da i dalje tamo negde postoji to mestašce koje njegovi stanovnici ljubomorno čuvaju od pogleda drugih ljudi, iz drugog sveta. Čuvaju ga jer veruju da, ko treba, sam će ih naći, a onaj ko ih ne pronađe – taj i ne treba da se nađe u njihovom društvu.
Postojalo to mesto zaista ili ne, svakako da se ono, zajedno sa meštanima koji tu žive, uklapa u onaj čuveni kraj svake bajke „živeli su srećno do kraja života“.
Autor: Bojana Krkeljić
