SKRIVENI TALENAT

Nataša je pre par meseci počela da radi u pozorištu kao krojačica. Živela je u istoj ulici gde je bilo pozorište i često je setnog pogleda posmatrala tu zgradu. Još kao devojčica pokazivala je svoju ljubav i talenat ka glumi, međutim roditelji nisu mogli da joj priušte dalje školovanje. Posle osnovne škole završila je kurs za krojačicu. Kada je dobila posao krojačice u pozorištu bila je srećna što može bar da bude tamo sa glumcima šijući za njih kostime.

Kod kuće, kad je bila sama u svojoj sobi, stajala bi ispred ogledala izgovarajući tekstove raznih pozorišnih komada. Zamišljala je da je na bini i da je ispred nje publika. Toliko bi se uživela da bi na kraju čula ogroman aplauz.

Uživala je dok je šila kostime i često je zamišljala sebe u njima.

Tih dana ekipa je spremala novi komad i trebalo je sašiti dostava novih kostima. Radila je od jutra do mraka ne žaleći se na umor. Jedne večeri, kada su glumci otišli, ušla je u salu. Stala je na binu, zažmurila i duboko udahnula kako bi osetila miris tih dasaka, kostima…. Neverovatna energija pokrenula je njeno umorno telo i ona izgovarajući tekst, koračala po bini, sve više unoseći se u ulogu. Sada više nije bila ona već neko drugi. Izgovarala je tekst sve glasnije. Kada je završila začula je aplauz. Trgla se iz tog svog sna i preplašeno spustila glavu, videvši direktora.

„Izvinite, molim Vas, odmah ću izaći“ – užurbanim korakom siđe sa bine i uputi se ka vratima.

„Nisam znao da si glumica“ – zastade čuvši direktora.

„Nisam ja glumica. Ali mnogo volim da glumim“.

„Onda to zaista genijalno radiš. Večeras je proba za novu predstavu. Ostani da vidimo kako ćeš se snaći“.

Ne verujući šta čuje samo zbunjeno klimu glavom.

Ostalo je manje od pola sata do probe. Bila je toliko uzbuđena da je jedva disala, ali morala je da se pribere.

Svi glumci su se skupili i proba je počela. Direktor je predstavio ostalima i dodelio joj je ulogu. Pažljivo je čitala tekst trudeći se što više da zapamti za to kratko vreme.

Svoju ulogu je odlično odigrala i dobila je aplauz od direktora i glumaca.

„Mislim da će ova uloga biti tvoja. Ponesi tekst kući i nauči ga. Vidimo se na sledećoj probi“ – namignu joj i izađe iz sale. Svi su se razišli a ona je zbunjeno stojala još neko vreme a onda krenula kući. Od tolike sreće umor nije ni osetila. Čim je ušla u svoju sobu krenula je sa učenjem.

Proba, šivenje, učenje…. I tako dan za danom i došlo je vreme za predstavu.

Okupilo se dosta ljudi. Nataša sa kolegama spremala se za scenu. Pred sam izlazak, zažmurila je i duboko disala kako bi se skoncentrisala i pribrana izašla na scenu. Već posle par reči uloga je ponela i više nije primećivala okolinu. Tek kada je predstava završena, aplauz je vrati u stvarnost. Presrećna, rumenih obraza pridruži se ostalim glumcima koji se  publici.

Te noći je dugo ostala budna, vraćajući slike u glavi sa scene. Napokon joj se ostvario san.

Autor: Sanja Trninić