Sve se promenilo, pretumbalo, presložilo. Kada pogledam unazad, ima raznih oscilacija, mada one dobre vode i dalje. Zadovoljna sam. Od tolikih lutanja, pronađoh se negde. Uhvatih pravac i sada više ne stajem. Odmotava se život, to klupko više ne sputavam, samo ga pratim. Dok se lagano razmotava, pitam se što se toliko zapetljalo? Ili što sam ga zapetljala? Ali ajde, čvorova je sve manje i veliki deo je razmršen.
I tako, dok ja udubljeno posmatram i razmatram svoje poteze, setih se da mi nešto jako fali. Fali mi deo prošlosti koji je otišao nepovratno. Fali mi baka da bude ponosna na mene. Fale mi ona njena pitanja, koja su me često nervirala, jer nisam imala odgovore. Sada ih imam, ali ću prećutati. I u tišini me čuješ. Setih se da sam ti nešto obećala. Ispuniću, dugujem to obema. Čudno je to kada obećaš nešto što više ni ne moraš da uradiš, ali hoćeš. Valjda baš zbog toga što nemam nikakav pritisak, to i želim. Znala si ti da ja ne volim ono „moraš“, jer ne moram ništa, a mogu sve, kad hoću. Setih se i onog belog leptirića, što je leteo dok sam plakala na rastanku. Od tada mi ni leptiri više nisu obični, uvek im se obradujem, kao da si ti.
Setih se i da sve ima kraj i da je pre svakog kraja mnogo prostora za sreću. Da od svega ponuđenog, što ti život servira, možeš da napraviš lepotu, pa ma koliki da joj je rok trajanja.
Super je kad imaš čega lepog da se setiš, ali lepo je i ceniti sve ono što je ovde, baš sada. Ako ga nisi svestan, zna jako da zaboli kad prođe, naročito, ako tada nisi uživao u datim trenucima. Život svakako teče, pitanje je samo da li puštate da vas nosi, ili uporno hoćete uzvodno. Obojite sećanja divnim bojama, ne dajte da budu sumorna, jer to su vaša sećanja. Pa kad vam zaiskri suza jer je prošlo, barem neka bude radosnica što ste sve to nekada imali. Radujte se onome što dolazi, jednako kao i onom divnom što vam je već tu. Poželite nešto čega biste voleli da se setite kad vam prođe još jedno poglavlje vašeg života.
Smejte se što češće, te trenutke ćete sigurno najradije zabeležiti u vašu memoriju. I grlite vaše voljene, trebaće vam da se setite nekad kada to više ne budete mogli.
Autor: Ana Milovanović
