SEĆANJE NA DAN KOJI JE PROMENIO ŽIVOTE

Nekada davno u jednoj maloj zemlji ljudi su, iako ne nešto naročito imućni, ipak živeli srećno. Među svim tim ljudima izdvajala se jedna porodica. Roditelji i dve devojčice imali su kuću u selu na samoj granici između dve države i tu su spokojno od svog rada i zadovoljni time što imaju jedni druge. Kako selo nije bilo veliko, svi meštani su se odlično poznavali i nije postojao niko ko je za ovu porodicu imao lošu reč da kaže.

Jednog dana igra, graja, smeh, sreća… sve je u trenu nestalo. Devojčice su se, kao i uvek, igrale u dvorištu, dok su roditelji radili u njivi. Sve je izgledalo kao i bilo kog drugog dana, svako ide za svojim obavezama, komšije se javljaju u prolazu, žele srećan rad, komentarišu vreme i idu svojim putem. Baš ništa nije ukazivalo na to da ih samo trenuci dele od užasa…

Možda je vazduh bio teži, nebo tmurnije, ptice su bežale, a druge životinje bile vidno uznemirene… Možda su svi ovi ljudi na svojim dušama osećali neku neobjašnjivu težinu, možda tugu kojoj nisu umeli da nađu uzrok… Sve i da jenečega bilo, za njih je život tekao normalno.

Kao na filmu, kada sunce iznenada prekriju tamni oblaci, sve se uskomeša i osećanja se uzburkaju, tako je i ovde u trenu nastao haos. Jedna od dve devojčice koje su upravo svoje lutke pošle da „povedu u šetnju“ i danas, posle mnogo godina, pamti svaki detalj tog dana…

Najpre su pomislile da je počelo jako da grmi, zgrabile su svaka svoju lutku i potrčale u kuću gde će sačekati roditelje i gde će svi zajedno, uz šalu i smeh, skrenuti misli sa nevremena koje je odjednom naišlo. Roditelji su unezvereno uleteli na vrata, zgrabivši decu i pošli su ka podrumu. Devojčicama ništa nije bilo jasno! Zar roditelji nisu neustrašivi? Zar se i oni plaše grmljavine?

Kroz nekoliko sati u podrumu je već bilo još par komšija, svi jednako prepadnuti i stalno su nešto šaputali. Sestrice su samo bojažljivo posmatrale šta se dešava, pitajući se šta to kriju od njih i zašto grmljavina još uvek ne prestaje… Već sutradan tu su ostale samo žene koje su stalno plakale i deca koja su bila mirnija nego ikad. Na svako pitanje o ocu, davali su im isti odgovor – „otišao je negde da radi i ne zna se kada će doći“.

Došao je jednog dana u zelenoj uniformi, sa puškom na leđima i rekao im da što pre beže… Ponovo je nešto šaputao odraslima! Kuknjava i metež koji su nakon toga nastali, duboko su se urezale u sećanje starije devojčice… Svi su istrčali napolje i spominjali su čamce i prelaženje preko reke… poneti samo neophodne stvari… nema vremena… neće biti mesta…

Deca su se oduvek plašila prelaska preko reke i bilo im je zabranjeno da se, bez nadzora odraslih, igraju blizu vode. Kada su izašli iz podruma – napolju je svet bio potpuno drugačiji… Svi su jurili, plakali, trčali na reku, većina kuća je bila u plamenu i u vazduhu se osećao miris dima i miris baruta. Jezivi zvuci su se prolamali šumom dok su im pored glava proletali metkovi… Nijedna životinja više nije ostala na ovoj strani reke, osim ponekog vernog psa koji nije želeo da ode od gazde… Strah, smrt i beznađe osećali su se svuda…

Dok ih je majka vukla za ruke kako bi što pre stigle da sednu u čamac, devojčice su se neprestano okretale da vide gde im je otac. Videle su ga kako stoji mirno pred kućom i maše im, prilazio mu je komšija sa kojim su voleli da se druže i sa čijom decom su male bile nerazdvojne. Mahale su im obojici i slale poljupce, verujući u to da će se uskoro vratiti i da će sve biti kao i pre. U tom trenutku komšija je uzeo svoju pušku i ispalio par hitaca u njihovog oca…

Tog momenta obe se savršeno sećaju! Vrisak, plač, majka koja pada na kolena dok druge žene pokušavaju da je pridignu govoreći da je „gotovo“ i da „mora da vodi decu na sigurno“. Jedva je smogla snage da ustane i uvede ih u čamac u kom je bilo toliko ljudi da je bilo samo pitanje trenutka kada će se prevrnuti.

Reka više nije delovala toliko strašno… o njoj niko nije ni mislio. Jedini cilj bio je to da se pređe na drugu stranu, a posle… ko zna. Svi ljudi gledali su iza sebe, u ono što su imali, u ono što ostavljaju, u ono čemu se više, sasvim izvesno, neće vratiti.

Na drugoj strani bili su sigurniji, ali su morali krenuti od nule. Jedan život je zauvek ostavljen, trebalo je izgraditi novi, zajedno sa svim strahovima, nedaćama i bolom koji su nosili u sebi. Kraj i početak sastali su se negde na sredini ove brze reke, na međi dve države, među bliskim ljudima, a opet tako dalekim…

Devojčice su sada postale devojke i vode neke svoje živote čak na drugom kontinentu… Ali čak i tamo nose komad straha koji su u detinjstvu stekle, veliku tugu i bolno sećanje, sećanje na dan koji je iz korena promenio njihove živote i živote svih ljudi koje su poznavale.

Autor: Bojana Krkeljić