„Reči kao štit“ – Snežana Ivaneža Mavrenović je spisateljica koja ima napisana već tri romana i svaki od njih opisuje po jednu tešku, ali realnu životnu priču. Dok čitate njene romane, biće vam sasvim jasno na šta je čuveni Balašević mislio kada je u pesmu utkao stih „Reči jesu moje igračke“…
O novom romanu, ali i o novim Snežaninim projektima možete pročitati u ovom intervjuu.
-
Kako si znala da je pisanje tvoja profesija, a ne samo tvoja strast?
Pišem od kada znam za sebe. Ali pravo samopouzdanje sam osetila dok sam radila kao novinar i šunjala se beogradskim ulicama. Tada su moje tekstove čitali ljudi od krvi i mesa, a ne samo najbliži prijatelji. Dobijala sam pohvale i kritike, pisma čitalaca, kao i mogućnost za napredak.
„Reči kao štit“ – Snežana Ivaneža Mavrenović
Mislim da je za pisca izuzetno važno da redovno piše i da na taj način razvija tu veštinu. Ali i da čuje povratnu informaciju. Zaista je poseban osećaj dok čekate da knjiga izađe iz štampe i taj trenutak kada stigne prva poruka nekog ko je to delo i pročitao.
-
Koliko vremena uložiš u pisanje jednog romana?
Zavisi od organizacije i trenutne životne situacije. Uglavnom mi je potrebno nekoliko meseci, ali se dešava da ideju za knjigu vučem godinama za sobom i da mi iritantno šapuće svakog dana na uvo da je spremna da je napišem, sve dok ne izbacim iz sebe ono što imam da ispričam.
-
Šta je sve potrebno pre nego što se uopšte počne sa pisanjem romana?
Potrebno je dobro istražiti temu o kojoj se piše. Pošto se ja bavim pisanjem životnih priča, pre nego što krenem sa pisanjem romana razgovaram sa različitim ljudima čije priče mi deluju zanimljivo za temu kojom se bavim. Često me pitaju da li sam upoznala Iris ili da li sam upoznala Iskru (likovi iz mojih dela). U svakom književnom liku koji sam stvorila nalazi se poneka osoba ili nekoliko različitih osoba koje sam nekada u životu upoznala. Malo mesta uvek ostavljam i za maštu. Naravno i mi pisci ostavljamo deo sebe kroz pisanje.
-
Mnogi danas kažu da se od pisanja ne živi. Da li se ti slažeš sa tim? Šta bi rekla na to?
Teško mi je da dam konkretan odgovor na ovo pitanje. Možda može da se živi od pisanja, ali da li može dobro da se živi zavisi od toga šta za nekog znači „dobar život“. U inostranstvu pisanje je profesija koja donosi mnogo novca. Ali kao što to obično bude u životu, onaj ko se dobro snalazi taj može da napravi novac i na prostoru poput Balkana.
Iako tu stvari malo drugačije stoje u odnosu na inostranstvo, uz pomoć društvenih mreža piscima je omogućena veća zarada kako kroz knjige, tako kroz različite saradnje. Moje mišljenje je da je važno da od sebe kao pisca stvorite brend koji je prepoznatljiv, a gde su prepoznatljivost i kvalitet tu leži i novac.
-
Pored romana „Iris“ i „Pustinjska princeza“, sada je tu i tvoj treći roman „Ovo nije kraj“. Šta je glavna tema romana i zašto si baš o tome poželela da pišeš?
Već dugo me privlači ideja da napišem motivacionu knjigu. S obzirom da u svojim knjigama obrađujem društvene probleme i provlačim različite životne priče i borbe kroz svoje likove, osećala sam da ova knjiga mora da ima sličan koncept. Knjiga „Ovo nije kraj“ prati životnu priču koja nam donosi pogled na život iz ugla osobe sa invaliditetom. Borba ovog čoveka kao i snaga njegovih roditelja me je ostavila bez daha, a verujem da će i čitaoce.
„Reči kao štit“ – Snežana Ivaneža Mavrenović
Često se šalimo da je ova knjiga zapravo priča o njegovim roditeljima, a da će neki nastavak u budućnosti biti potpuna priča o njemu. Knjiga je ispunjena detaljima iz njegovog privatnog života, a uz to i kratkim zapažanjima do kojih sam kao pisac došla. Posebno sam uzbuđena zato što ovog puta objavljujem knjigu o osobi koja svoju priču ispoveda pod punim imenom i prezimenom. U knjizi se čitaocima obraćam u prvom licu i zaista sam dala sve od sebe da potpuno uđem u njegov lik i da osetim sve ono što on oseća u toku dana. Neću biti skromna, mislim da ovakva knjiga ne postoji na našim prostorima i da je ova tema izuzetno važna.
-
Da li je neko poseban bio inspiracija za ovaj roman?
Inspiraciju za ovu knjigu pronašla sam u mom dobrom prijatelju Nemanji Filipoviću. Njegova priča kreće u trenutku rođenja kada mu je dodeljena dijagnoza cerebralne paralize. To je čovek koji je preživeo brojne operacije, kliničku smrt, razne nepravde i izazove. Ali ono što je posebno interesantno i što je mene inspirisalo da napišem ovakvu knjigu jeste to što Nemanja sebe smatra izuzetno srećnom osobom i što je toliko zahvalan na životu.
Stalno naglašava da ga to što je u kolicima neće sprečiti da živi život punim plućima. Dugo sam razmišljala o Nemanji koji u svojim kolicima odlazi na posao svakog dana, koji se izborio za svoju diplomu, strastveno navija za svoj klub, učestvuje u raznim dešavanjima poput maratona, pomaže drugim ljudima…
A onda se zapitam šta je to što nas koji smo potpuno zdravi i imamo sve uslove sprečava da vodimo ispunjen život. Nemanja mi je priznao da ga od prevelikog napora ponekad telo boli celu noć, ali da ne žali i da ne mari. Zato što ne želi da živi život ako ga ne živi po svojim pravilima.
-
Šta želiš da bude poruka svima koji pročitaju „Ovo nije kraj“?
Tokom pisanja ove knjige bilo je dosta emotivnih trenutaka kao kada mi je Nemanja, nakon čitanja iste, izgovorio: „Snežana, ja kroz ovu knjigu koračam“. Te reči su na neki način postale moj štit u trenucima kada svet postane mračan. Ova knjiga nosi snažnu poruku da je život dar i još je lepši kada naučimo da ga živimo.
Verujem da sa ovom knjigom ukazujemo na određene probleme koji pospano leže negde u ćošku naše države. Kada su problemi tihi, kao što je to slučaj kod naših boraca, odnosno osoba sa nekom vrstom invaliditeta, ljudi užurbano prolaze ne primećujući ih. A tako je važno da uperimo svetlo na te probleme.
-
Da li planiraš promociju knjige možda u Srbiji?
Zanimljivo je da je promocija bila planirana za septembar ove godine. U maju sam posetila Srbiju i tada sam sa timom ljudi krenula sa organizacijom. Uložili smo mnogo vremena i pažnje u taj projekat, međutim kada sam se vratila u Dubai saznala sam da sam ponovo trudna i da je u pitanju, u tom trenutku, rizična trudnoća.
Sve događaje planirane za ovu godinu pomerila sam za sledeću, zato što mi je porodica prioritet. Naravno, želja mi je i da moje ćerke prisustvuju takvim događajima, smatram da je važno da posmatraju ono čime se njihova majka bavi. Ja sam imala dobar primer svoje majke i bake. Dakle, moje knjige su u prodaji, ali ću ih potpisivati tek sledeće godine. Očekujemo i da „Ovo nije kraj“ uskoro uđe u knjižare.
-
Šta je to što u skorijoj budućnosti možemo očekivati od tebe?
Pošto u ovom trenutku dosta vremena provodim odmarajući, odlučila sam da „odmaram“ uz papir i olovku. U suštini to je raj za jednog pisca, trenutak kada konačno utišamo svet i radimo ono što volimo. Nakon što knjiga „Ovo nije kraj“ izađe iz štamparije, na redu su još dve knjige koje strpljivo privodim kraju.
-
Tvoja poruka svim mladim piscima je…
Pišite na papirićima, maramicama, kompjuteru, telefonu… Nebitno je gde pišete kada inspiracija pokuca na vrata. Ne zaboravite da je imati talenat veoma posebno i da nema svako tu mogućnost, ali da su dobra organizacija i disciplina dobitna kombinacija koja donosi uspeh. To je posebno važno za jednog pisca.
„Reči kao štit“ – Snežana Ivaneža Mavrenović
Zaboravite na kritiku, zaboravite na brigu kako ćete objaviti knjigu koju pišete sve dok ne završite sa pisanjem iste. Uživajte u pisanju. Neka vas vodi misao da ste sa tim talentom rođeni i da ste samim tim stvoreni da pišete priče i da je to nešto što vam niko nikada ne može oduzeti.
Foto: Tijana Lubura
Intervju obavila: Lidija Gajić
