Puno se prašine poslednjih dana podiglo oko domaćeg filma Toma. Bioskopi su puni do poslednjeg mesta, a ako dođete među poslednjima budite sigurni da mesta nećete naći. Do sad ne znam ko u mom bliskom okruženju ga još nije pogledao.
Nije mi namera da prepričavam ni analiziram film, za vas koji još niste pogledali ostaviću prostora da ga zaista vidite i doživite. Kadrovi su prelepi. Glumci su pretalentovani. Film gotovo gađa u srž. E sad pitaćete se srž čega ako ste svesno pročitali predhodni redak, odgovoriću vam srž tuge.
Film prati život našeg (verovatno ćemo vrlo brzo i vrlo često početi da naglašavamo to našeg, jer film postaje vrlo popularan i u regionu) pevača Tome Zdravkovića. Ne znam koliko su mlađe generacije, kao što sam ja upoznate sa životom i delom ovog pevača. Ja ću vam reći kako stvari stoje kada je reč o meni. Upoznata sam preko starih kaseta, i neke pesme znam, a da to ni ne znam. Nisam ih sigurno čula dok se na yt vrteo autopley. Ali prosto odnekud ih znam. Znam samo da zapevušim dok mi jesenja kiša damara po oknima prozora onu: “ Evo već je jesen, a tebe još nema… “ . Možda I najtužniju.
Nisam zaista o Tomi znala gotovo ništa sem da peva gore pomenutu pesmu. I da je film popularan.
Smeštajući se na svoje mesto u bioskopskoj sali, zapazila sam da nikad nisam upamtila ovoliko popunjenu salu, do poslednjeg mesta. Prvi kadrovi su bili topli i prijatni. Zagrejala nas je ta Tomina mladost i njegov vedar duh. Pomalo scena iz njegovog detinjstva nas je zbunjivalo i već kao neku radnju nagoveštavalo. Ali ko je mogao znati da će se sve tako završiti… Za vas koji niste gledali, pripremite maramice, jer već od 30 og minuta filma, ako ne i ranije u sali su odjekivali jecaji…
Život, prikazan ogoljen i bez mnogo ulepšavanja. Tuga prenešena tako da nas je sve dovodila na izvicu suza. Ljubav, nikad uzvraćena, a pažljivo negovana, barem nas je na neku našu davnu, ili trenutnu podsećala. Tomin vedar duh i talenat, domišljatost i razboritost…
Ups, pa ne bih vam baš sve otkrivala. Istina je, nisam još baš najbolja u pisanju recenzija. Ako se ovo tako može nazvati uopšte, ali isto tako je i istina da sam o Tomi mnogo razmišljala.
I nemojte praviti od Tome neku vrstu legende ili Boga, jer on to nije.
Pokazao se do duše ogoljen isti kao i svi mi. Imao je sve uslove da bude srećan do kraja života, toliko blagoslova. Talenat, radio je posao koji voli, bavio se svojom strašću, tako je vešto prenosio u svet, davao i primao jer je bio u tom poslu tako prokleto dobar. Krcate kafane, koncerte i nagrade, prodavane ploče… A opet u čitavom filmu najdominatnija je ta njegova tuga. Taj njegov rak, koji ga je živog pojeo. A imao je sve razloge da bude srećan, živeo je toliko mnogo ljubavi, koliko neki za tri života nisu doživeli. Neke uspešne, neke neuspešne, ali zar ikad grešimo ako smo nekom ljubav poklonili ili nekog voleli. Ljubav samo menja oblik, bez obzira što ljudi nisu isti… Uživao je sve materijalne stvari ovog sveta. I opet na filmu se malo pokazuje njegova sreća, njegov život u punini.
Onda ne mogu da se ne zapitam, je li to razlog što je film tako popularan? Fakat je, na bolest i tugu smo najosetljiviji. I lepo je što nam je producent ili režiser ili ko već preneo sve to, kroz pesmu, lik I delo. Posetio nas je i da je tuga okej, pa ako se dešavala tako jednom velikanu, možemo da je dopustimo i nama. Što je, da se primetiti sasvim suprotno svim savetima koji nam svakodnevno forsiraju na mrežama, savetima gurua i životnih učitelja, škola o življenju i sreći.
Film nam je svima malo otopio hladne zidove oko srca. Utvrđenja koja smo čvrsto branili, pustili smo da sa emocijom prema Tomi izađe i svaka naša tuga. Svaka naša možda proživljena bolest ili bolest naših članova porodice. Svaka naša neuzvraćena ljubav i naš nedosanjan san…
Kroz suze u počast Tominu, izašlo je.
I to je okej.
Kada smo izašle drugarica i ja iz sale, čula sam kako neki ljudi komentarišu film sa: “ Jao, kako tužan život”. Ja ne mislim da je Toma živeo tužan život, već da je osećao život u svoj svojoj punini. Da je samo bio osetljiviji i toga nije morao da se stidi. Njegovi uspesi i neuspesi su kroz njegove pesme opevani. I ostale su nam i sada. Dat nam je i film da nas na to i podseti.
Gledajući, opet sam poželela svim srcem da sam rođena u Tomino vreme. Da uživam te kafane i pesme. Danas ako malo bolje primetite, obolelo je vreme, a mi još više s njim. Naše pesme ne opevavaju ni tugu ni sreću već neke poznate marke, ili se to ipak zovu brendovi, trendovi, a pevaju ih starlete i učesnici rijalitija… Naravno nije sve ni toliko strašno. Još ima Toma i u ovom vremenu, samo ne dobijaju toliko prostora u medijiskom svetu.
O Tominoj ličnosti ne bih mnogo pisala. Taj posao prepuštam psiholozima. Njegova tuga se završila kao destruktivna. Odao se porocima. Kroz film, daću sebi slobodu da kažem da sam uvidela da je i pre tumora Toma bolovao od bolesti. Samo bolesti zavisnosti.
Toma nam je dao pesmu da svoju tugu prebolimo, ali jel on ikad preboleo svoju? Na platnu smo videli da je on svoju tugu živeo i na kraju sa istom završio. Mada lično smatram da je bio srećan čak ako je bilo i tako. Ako je samo tugu tako intenzivno osećao, srećan jer je uopšte osećao. I da, tuga i bolesti zavisnosti vukle su ga iz krajnosti u krajnost. Ali duša mu je bila uvek poklonjena muzici i ljudima, stvaranju i delu.
Toma jeste bio veliki, ali je bio i samo jedan od nas. Tugovao, voleo, zaljubljivao se, plakao, bio srećan… Živeo… I ostaju nam njegove pesme da oplakujemo i da se radujemo našim ljubavima. Da slavimo i patimo, jer sve je to život u svoj svojoj punini. Uvek nas nečemu uči, iako nas boli i crpi, raduje i voli.
Sve Tomine pesme su i naše pesme. Sve što je Toma osećao, osećamo i mi danas. Jer tako smo isti i svi želimo isto. Da volimo i da budemo prihvaćeni. Zato u ime toga, volite i kad ste povređeni I kada mislite da više nema šansi. Jer vredi osećati i vredi živeti život u celosti.
Autor: Marija Kljajić
