Tu sam, mislila sam nestaću, nekako još sam tu. Pošto fizički još postojim i mogu da dodirnem papir i olovku… kažem… ,,DOBRO JE.“
Podeljena, razdeljena i svima data, osećam se rastrgnuto.Osunčana, okupana, sebi lepa, drugima privlačna, ali prazna i ne šokirana, neee, ne razočarana, ne ni to. Ne ni depresivna kako kažu oni što misle da su pametni, nego ,,Budalaaaaa.“ Prava reč, verujte mi. Čekam ,,Godoa“ čitav život, puštam i opraštam, a ja….? Ko je mene pustio i oprostio? Zbog krvopija sam postala preranjiva i preosetljiva. Bole me prsti od trnja onomad sa groblja dok čupasmo travu tetka i ja po ostacima naše duše, a duša, ona me još više boli što sam je ko kaldrmu otvorila da gaze po njoj ljudi i neljudi i to u korak jedni sa drugima, ma bravo za mene! Ko me naučio da pazim na sve, da sve bude podmireno,namireno? Vuk sit, a ovce na broju. Nisam sebe sebi sačuvala, a obećala sam. Slagala sam sebe, sram me bilo! Sada strepim od nepoznatog, ko pero lagano i svesno padam u isčekivanje da li ću lupiti o beton ili mi se možda ipak posreći te padnem na nečiju cipelu. Ne želim da budem jaka, jakima svi kažu niko ne treba. Dosta više gasim imidž jaka i menjam za budala. Samo sam žena i majka, prvo mrzim a drugo volim, a šta ću kad jedno uslovljava drugo. Ja sam samo jedno dete izgubljeno negde davno u jednoj srednjoj školi. Verujte mi i ovaj tekst je jedva došao, posle puno vremena. Bolje i da ćutim nego da lupetam i pametujem. Vi znate da ja pišem dušom i nikako drugačije.
Nisam ja za ovo doba i pojedine ljude i žene, mogu slobodno reći džukele. Ne volim espreso, ni lažan osmeh, ni šture, izlizane reči. Daće Bog da se svako otruje svojim otrovom. Moju vodu neće svako mutiti, volim je mirnu, da bar prepoznam u njoj svoj lik. Više ne obećavam ništa nikome. Izdali su me mnogi, prijatelji, ljubavi, puno bliskih osoba, pa sad i zdrav razum ne razlikuje više tuđi bezobrazluk. Nosite svoje krstove na svojoj savesti i duši, jednom će vas zaboleti, no vratiće se poput vetra reči, dela, istine. Ovu šačicu meni dragih u nedra da stavim, da ih sačuvam za sebe, da ih svet ne promeni. Ne mogu rastrgnuta da mislim, pišem i osećam. Znate i ja kada se isečem curi krv, ne vagajte me, ne podcenjujte i ne lažite…. nemojte….. Ja sam tu koliko mi je dato, isto kao i vi. Kao što obično kažem curim ja a ne vreme, rekli neki davno pametni ljudi, ali ja ostavljam trag. Zapitajte se šta ostavljate vi?
Autor: Sanja Radojković Djurdjević
