Najviše volim kada putujem kroz vreme! A to mogu u svakom trenutku, samo zatvorim oči i već sam tamo gde želim da budem. Iz nekog razloga, gotovo stalno idem u prošlost, budućnost ponekad zamislim, ali me razmišljanje o njoj nikada ne opušta tako kao kad je prošlost u pitanju.
Tako se najčešće vratim jedno dvadesetak godina unazad, pa onako bosa, krvavih kolena i nogu punih modrica trčim dobro poznatim poljima. Oko mene su uvek isti ljudi, uvek onih zbog kojih je to vreme i bilo tako lepo…
Haljina mi je, srećom, šarena i onda nije toliko uočljivo da je pozelenela od silnog padanja po travi. Smeh i graja svuda oko mene… Odrasli posmatraju, vrte glavama i nešto viču… Viču u przno jer ih niko od nas, dece, ne konstatuje.
Letim po tom vremenu kao da imam nekakav časovnik kome brzo pomeram kazaljke i prelazim sa mesta na mesto, sa događaja na događaj. Jasno čujem sve te razgovore vođene nekada davno, jasno vidim likove i osećam mirise koji se poljem šire. Nema šanse da se ne sećam bilo kog detalja!
Toliko je ta prošlost bila divna, toliko inspirativna, da je nemoguće izbaciti je iz misli, potisnuti je iz sećanja makar na kratko. I zato najviše na svetu volim taj momenat kad otputujem kroz vreme i zagospodarim svojim životom, vratim osmeh sebi kada su dani tmurni i nađem smisao čak i tamo gde ga nema.
Autor: Bojana Krkeljić
