Dok je septembar bio jos topao iskoristila sam priliku za putovanje. Ovaj put sam išla preko Balkan Roads, čiji sam Instagram slučajno pronašla i odlučila se za njih. Imali su turu u Valjevski kraj uz posetu jezera Rovni i vidikovca, brana Rovni, manastira Ćelije, reke Gradac i samog Valjeva. Savršen plan za subotnji sunčan dan. Krenuli smo iz Beograda rano ujutru da bi stigli na vreme sve da vidimo i da budemo odmorni.
Vidikovac „Velika Stena“ sam videla na Instagramu kod par mojih prijatelja, te sam već unapred znala da će mi se dopasti pogled, ali boja jezera uživo je nešto što ne možeš rečima opisati. Samo jezero je veštačko, dobijeno kada su napravili branu na reci Jablanica radi vodosnabdevanja Valjeva i okolnih mesta. Ali se savršeno uklopilo u prirodu, kao da je samo mesto oduvek bilo namenjeno baš za jezero. U njemu je zabranjeno kupanje, te možete da uživate u njegovim čarima sa vidikovca, brane ili dok se šetate uz duž jezera. Međutim, momci iz Balkan Roadsa su nas odveli i na jedan drugi vidikovac, koji je skriven, odakle se pruži pogled na jezero i na branu (na skriveno mesto vas vodimo). Hvala vodiću Milošu koji se zavlačio u sva moguća mesta da napravi fotografije za uspomenu, koji su ispali predobro. Samo što nije počeo da skače, da bi nas uslikao. Na putu do vidikovca smo se najeli kupina, koji su bili „prste da poližeš“. Tako da, otvorite oči širom, da bi i vi pronašle te kupine.
Posle vidikovca, krenuli smo da se spuštamo ka manastiru Ćelije, ali smo zamolili da stanemo pored brane, da bi se slikali sa „letećim tanjirom“, čitaj – slivnik od brane, koji se nalazi tu za slučaj da voda u jezeru krene naglo da se povećava, a da pri tome ne poplavi sve. Koliko je voda ovde čista, možete da vidite kad pogledate pored tog slivnika, i vidite svu ribu što živi ovde ( u tom momentu htela sam da preskočim branu, pa da se spustim dole).
Kada smo se nauživali u lepotama jezera sa visine i sa nizine, krenuli smo prema manastiru Ćelije. Kombi je ostao da nas čeka pored puta, a mi smo se uputili stepenicama. Naime, oko 930 stepenika vas vodi do manastira i to je skraćeni put do njega, da ne bi petljali po putu. Lako je bilo spuštati se uz njih. Sa strane imate i klupice uz razne poruke, te ako se umorite napravite pauzu (to će vam više trebati kad se budete penjali gore). Sam manastir se datira iz XIII veka. Za vreme turskog ropstva bio je razrušen i zapaljen više puta. Ovde se nalazi i grob Ilije Birčanina. U XIX veku ovde se osniva jedna od prvih osnovnih škola. Napravite ovde malo dužu pauzu uz odmor u dvorištu manastira, a onda možete da krenete na reku Gradac, koja se smatra najčistijom rekom ne samo u Srbiji, nego i u Evropi. U kanjonu reke ima preko 70 pečina, te je savršena za ljubitelje istraživanja i avanturiste. Voda je hladna, čak i u letnje dane, ali neka vam to ne smeta i ponesti kupaći.
Pauzu za ručak smo imali na obali reke u etno domačinstvu „Skok po skok“, do koga stižete preko jednog uzanog mostića. Zamolili smo ih da nam pripreme hranu u to vreme, kada smo tek kretali u šetnju uz duž reke, tako da kad smo došli na ručak vrlo brzo nam je stigla i hrana. Ja sam naručila pastrmku, koja je bila i više nego odlična (to vam kaže čovek, koji skoro ne jede „rečnu ribu“). Ambijent je vrlo autentičan i atmosfera je vrlo opuštajuća, te smo uživali u vremenu, koji smo ovde proveli. A kako ne bi, kada je sve blizu i reka i priroda, tišina, a najbitnije daleko od gužve. Bilo je teško napustiti ovo mesto, ali nas je čekala još šetnja po Valjevu. Mada još teže nam je bilo penjanje po istim tim stepenicama, pogotovo sada kada nam je stomak bio pun. Ovde se isplatio sav moj trening i svi pretrčani kolimetri. Mislim da je najveći uspeh sa ovog pešaćenja bio je ovaj poduhvat: popeti se stepenicama, ali smo ga uspešno savladali i kada smo došli do daha i do našeg prevoza, krenuli prema Valjevu.
Svratili smo do vidikovca „Markova stolica“ da malo pogledamo sa visine na grad, pa do spomenika borcima Revolucije (jedva da je stao u kadar, koliko je visok). A onda naš vodić Željko, koji je inače iz ovog kraja, proveo laganim koracima kroz mali delić njegovog života ovde, uz interesantne priče, činjenice. Bili smo na Gradskom trgu, videli Muselimov konak, trg Živoina Mišića, Tešnjar. Nakon šetnje, bilo nam je krivo, što se sve tako brzo završilo, te smo predložili da sledeći put dođemo na duže, pa da sednemo uz neki roštilj , i da nam Željko ispriča još više detalja o Valjevu, ili da nas provede po ulicama grada, gde je on nekada živeo, išao u školu.
Što se tiče same ture, bila je i više nego dobra. Miloš i Željko su se baš potrudili i oko organizacije i da nam dočaraju lepotu, istoriju ovog kraja. Toliko smo uživali, da nismo ni primetili kako smo završili našu turu, a da pri tome smo svi bili veseli, odmorni i spremni za još malo avanture. Ali to već neki drugi put.
Još jedna stvar koju sam izostavila, ali na vreme primetila. Napravili smo pauzu kod Valjevske pivare, da bi poneli glavni suvenir iz kraja. Mada deo suvenira nije ni došao do Beograda, ali je poslužio svojoj nameni.
Autor: Kristina Jovičić
