Desi se da propustimo par minuta filma ili bus ili poziv. Koga briga, može to ponovo. Pa se desi tako da propustimo pogled, reč ili osmeh, no i to se da ispraviti. Ali, šta ćemo sa trenucima, sa vremenom koje smo propustili i koje je iscurelo kao pesak kroz prste? Možemo li ponovo? Hoćemo li smeti sada sve što nismo onda?
Toliko je zagrljaja preskočeno u strahu da nisu poslednji. A opet, toliko ih je napravljeno iz opreza da ne budu poslednji. Toliko „Volim te“ preskočeno, bojeći se da neće biti uzvraćeno. Jer, neki propuštamo. A neki na propuštenom naučimo da više ne propuštamo.
Pomalo je tužno što toga nismo svesni. Možda čak i nezahvalno da nastavljamo dalje tako. Pa hajde da uhvatimo sve to što nam je pred nosom. Hajde da mu se radujemo unapred i prepoznamo kad nam je tu. Hajde da se setimo da može i drugačije od naučenog i već viđenog. Hajde da se hvatamo u koštac sa mogućnostima. Hajde da iz propuštenog naučimo kako se ceni ono što još uvek imamo.
A ako pomislite da ste već mnogo toga propustili, setite se i svega onoga što niste. Priznajte, ima i toga, samo se o tome često ne razmišlja, to se samo tako podrazumeva. Nije nama kriva ni godina, ni ljudi, ni život, a ni mi, krivo je propuštanje, koje nam se čas provuče kroz trenutke. Na nama je da pokažemo koliko toga više nećemo da ispustimo, jer dovoljno je peska već iscurelo. Toliko da je sada vreme da nežno sklopimo dlanove i vidimo šta je ono vredno na njima ostalo.
Autor: Ana Milovanović
