PROMENA? DA, ALI…

Čula sam nedavno da mi je jedna vrlo draga osoba završila u bolnici zbog depresije. Polako kreću da naviru emocije, naviru reči, navire bol… Sećam se… Sećam se sebe i svoje prošlosti, svojih bolnih i teških momenata koje je trebalo prevazići. Nije bilo lako, čak mogu reći da je bilo izuzetno teško. Tada nisam ni znala koliko jer mi je to bio sastavni deo dana. Tako normalno a tako NIJE! Ko nije iskusio taj put, ne može razumeti. Ja mogu. I iako sam već pisala o tome, ova vest me naterala da ponovo pokrenem lavinu onoga što je već odavno iza mene. Osećam neku zahvalnost. Zahvalnost za sva iskustva. Jer ona su me načinila ovom Tijanom danas. Nisam ovo bila ni približno JA tada.

Kada sam čula da je ta devojka u bolnici setila sam se svega. Srećom ja nisam završila u bolnici ali sam bila u nekom svom izmišljenom zatvoru. Napadi panike i anksioznost su me svakodnevno proganjali i to je bilo tako normalno iz dana u dan. Sa svih strana su dolazili saveti ali…do mene je stizalo samo ono moje: „Ne mogu!“. Osećala sam se kao u nekom mračnom kalupu iz koga ne mogu izaći. Kao da me nešto kontroliše a ja mu se prepuštam. A onda pokušam pobeći ali što se više borim sve više tonem. Kao u živi pesak. I tako u krug. Borim se pa odustanem. Govorila sam: „Ne mogu. Jače je od mene!“ Kao da sam nekom drugom davala moć. Ko je to jači od mene same? Nisam znala.

I sve do jednog dana kada sam shvatila. Moć sam dala svojim mislima, svojim duboko usađenim uverenjima, a oni nisu jači od mene. Niko nije jači od mene. No to sam shvatila kada sam bila spremna i kada sam odlučila da mi je dosta više da glumim žrtvu. Ja sam gospodar svog života i ja odlučujem.Odlučila sam uzeti život u svoje ruke i od tada ja kormilarim. Sve to je zahtevalo da posle odluke načinim još milion malih koraka i sa svakim sam bivala snažnija i više svoja. I tada je bilo kriza kada sam se pitala ima li kraja. Ali nisam odustala jer sam shvatila da nema kraja. Ceo život je rad na sebi, ceo život se menjamo. Kraj je kada zaklopimo oči i vratimo se u tačku izvora.

Iz ove perpspektive sada znam da je nemoguće pomoći bilo kome niti naterati nekoga na nešto. Možemo promeniti samo sebe, a drugima biti podrška i oslonac kada oni to od nas zatraže. Jer dok taj neko sam ne uvidi ge je kamen spoticanja i dok sam ne kaže da mu je dosta svega, mi ćemo džaba pokušavati. Dokle god je nama stalo više nego tom nekom, šanse nema.Uverila sam se i u svom ličnom primeru, a isto tako i u radu sa ljudima.

Pun je svet ljudi koji kukaju, ali isto tako je pun tih istih koji neće ništa preduzeti da to zbog čega kukaju promene. Ali kao što sam već rekla, kada svesno odlučimo da krenemo putem transformacije i načinimo određene korake tada ćemo za određeno vreme biti zahvalni na tom iskustvu jer će nas učiniti skroz drugačijom osobom.

Ja sam bila neko ko je povučen, ko ne zna šta hoće, ko se plaši javnog nastupa, jede šta dohvati, a sada sam sve suprotno. Veoma sam svesna sebe, svojih vrlina i svojih mana. Strah od javnog nastupa sam odavno prevazišla, vodim računa o svom organizmu tako što pazim šta jedem i vežbam. I na kraju krajeva znam tačno šta želim od života. Želim život ispunjen radošću i bez straha. Želim da budem primer svojoj deci i drugima. Želim da se dobro osećam i imam puno energije. A iznad svega, ne želim da se trošim na sve ono što nema svrhu i viši cilj.

Ja znam da je moja promena potekla od mog svesnog:“Da, želim i krećem!“ Drugačije ne može. Mogu nas vući za ruke i iščupati ih, ali mi se nećemo pomaći sa mesta dok ne odlučimo i krenemo.

Zato prestanite da se borite sa vetrenjačama i posvetite se sebi. Dok pokušavate promeniti svet i pomoći čovečanstvu, izgubili ste dragoceno vreme koje ste mogli posvetiti sebi. Sve kreće od vas pa se tom poslu i posvetite. Ne vucite iz blata one kojima je tu prijatno. Potrošićete vreme uzalud. Ali dajte ruku svakoj osobi koja je zaista želi i prigrlite je. Tu smo jedni za druge i to je najviši cilj čovečanstva. Dopustimo svakome da bira svoj put i budimo u miru s tim.

Autor: Tijana Mihajlović