Priče iz busa: Slepac. Već su krenula zagušljiva jutra u autobusima. Možda se uskoro pišemo van feljtona sa pričama iz busa. Volim da šetam, pa vam pišem druge zanimljive pričice, najverovatnije do jeseni.
Priče iz busa: Slepac
Kažem vam zagušljiva jutra, otvaramo prozore i pojedine gospođe već šire svoje divne lepeze. Bake i deke su uglanom na sedištima, omladinci stoje sa torbicama i nosevima zabijenim u svoje telefone, a mlađa deca sa ogromnim rančevima balansiraju stanicu po stanicu.
Ostatak mojih godina, migoljimo se kao crvići da se dočepamo hvatača ili naslona sedišta. Posmatram okolinu i ljude nasumično. Običan pogled kroz masu, kao i većina nas. Zatim posmatram kroz prozor busa kuće, dobro poznate krajeve, tržne centre i po koje drvo na žalost svih nas. Slučajno pogledam u jednog dekicu, neću reći stariji gospodin, zato što stariji jeste, ali gospodin nikako nije. To je veoma čest primer zvani ,,slepac“.
Priče iz busa: Slepac
To je ona vrsta matorih drtina koji po prevozima merka mladu decu i devojke. Slepac ne bira, svaku mladu osobu gleda direkt u zadnjicu ili grudi. Deca su lepa, mlada, uživaju u svojoj mladosti u svojim farmericama i bluzicama, zapravo uopšte nisu provokativno obučena. Žure u svoje škole. Pa i da jesu, odakle pravo slepcima da se tako ponašaju. Slepac fiksira najbližu žrtvu koja i ne sluti da je žrtva.
Kreće opšte odmeravanje od koga mi se želudac okreće. Pomišljam na svoje dve ćerke, oba bi mu oka iskopala sad ovde da oslepi, hodajuće zlo. Gnjidi je u glavi kaša od mozga. Ima li kući unuku tih godina? Prilazim devojci, šapućem joj šta se dešava, postaje uzrujana kažem joj da ne brine. Stavljam svoju veliku torbu tik njene zadnjice. Slepac se savija i uvija. Ne sluti da je zaklanjam namerno.
Zatim podiže podgled. Fiksiram ga svojim očima iz kojih ima šta da pročita. Tako bih mu vilicu prosula na pod. Zatim mu šaljem osmeh i rukom prelazim preko linije svog vrata. Razumeo je poruku – otkinuću ti glavu! Slepac je spustio pogled na pod gde i treba da gleda smeće poremećeno.
Priče iz busa: Slepac
Šta se to poremetilo u ljudskoj psihi? Šta još treba da se desi da ljudi poštuju jedni druge? Deca nisu kriva, decu ću uvek zaštititi. Slepce nastavljam da lovim. Ne mogu promeniti celo društvo, ali mogu kao pojedinac stopirati makar jedno zlo delo. Nisam primetila da bake od 70 ili 80 godina tako gledaju dečake, osim ako ih ispituju vezano za škole ili ih porede sa svojim unucima. Bože sačuvaj svu decu ovoga sveta od slepaca bilo koje dobi. Ja već znam kako ću sa njima, onako direktno i bez pardona. MRŠ!
Autor: Sanja Radojković Đurđević
