Priče iz autobusa: Prskalica. Stigla sam u optimalno vreme pod nazivom ,,taman“ na autobusko stajalište. Sa ove tačke polaska krećem već drugu priču i biće ih još, grad živi. Mislima motam u glavi da li ću disati od gužve i eto mi gužva, kad mislim naopako. Provlačim se da čekiram kartu, vozač namrgođen, uobičajena slika.
Uguravam se među dečije rančeve i jedva hvatam po sredini šipku i stajem do samog prozora. Biće ovo čak super pozicija, gledam napolje i dišem u staklo. Izdrži, mislim se, za deset minuta izlaziš. Na pomoćnom sedištu kraj mojih nogu sede romkinja srednjih godina i jedan dekica, okolo ostale i ne vidim.
Priče iz autobusa: Prskalica
,,Šta se bre prskaš?“ viknu dekica na nju ljutito.
,,Ko te bre prska, šta ti je?!“ odgovara mu ona iznenađeno.
,,Pa praviš te balone i samo me prskaš, baci tu žvaku!“.
Prskalica (zvaćemo je tako) se nasmeja i nastavlja u svom ritmu.
,,Ma ajde bre, ti će mi zabraniš.“. Klinci se meškolje i kreće tihi žamor, zatim smeh, i ja se iskreno osmehujem, sve oči uprte u njih.
,,Evo je opet, ne prskaj me!“ ponavlja dekica.
Odjednom se iza mojih ledja oglasi rom – Prskalicin muž. Čovek je visok, ogroman, te preko moje glave i dela mog uha povika:
,,Šta bre hoćeš matori, šta ti smeta?“. Pitanja se nižu, dekica se brani uzalud.
,,Pa šta ako te prska, ima da ju kupim sutra dva paketa žvaka, da žvaće, a tebi smeta što nemaš zubi?“.
Priče iz autobusa: Prskalica
Dekica kaže: ,,Nije nego nek ne puca ovi baloni“, u busu vrište od smeha, meni je i smešno i tužno.
Ratna zona tik mog oka i glave, razmišljam kako da se maknem da ne izvučem deblji kraj.
Rom nastavlja ljutito:
,,Idi sa taksi ako ti smeta, vozikate se za džabe i samo pravite gužvu, i šta psuješ?!“, nastaje tajac.
Pokušavam da izgmižem odatle. Mic po mic se pomeram.
,,Ne psujem, šta pričaš… Pitaj nju, nisam psovao“, kaže penzionerčić.
,,Šta nisi, čuo sam, oćeš da ti nabijem taj kačket na nos sad, el’ oćeš?“
Pakao, izvlačim se od njih i hvatam ručku od sedišta pored, usput vrtim u glavi i razmišljam… pa iskreno, nije bilo psovki. Rasprava se nastavlja, dekica se okreće ka njoj:
,,Jesam te psovao, ne laži“? Ona mu puče balon direktno u lice. Rom počinje da psuje sve više, očekujem da se oglasi vožač. Možda od svoje muzike iz kabine on ne čuje ili ga cela priča ne dotiče.
Priče iz autobusa: Prskalica
Izlazim hvala Bogu. Zvone mi psovke u ušima. Sistem zavadi pa vladaj, Prskalici bih zviznula dva šamara. Jedno sasvim obično jutro u 7:30h u Kragujevcu.
Sami prosudite i komentarišite, ljubim vas sve!
Autor: Sanja Radojković Đurđević
