,,Kako si?“, pitanje koje sam u poslednjih nekoliko meseci čula bezbroj puta. Istrenirala sam sebe da svaki put, sa osmehom, odgovorim ,,dobro sam“. Samo ja znam koliko bola nosi to ,,dobro sam“ i koliki grč steže lice dok se osmehujem. Navikla sam se na to, skoro pa sam i samu sebe ubedila da je sve u redu. I taman kada pomislim da sam dala zadovoljavajući odgovor, tek tada usledi brdo novih pitanja: ,,Kako je biti prevarena?“; ,,Jesi li znala da te vara?“;,,Kako si to podnela?“…Tada u mojoj glavi nastane haos i ne uspevam da pronađem prave reči kojima bih opisala kako se osećam. Prvo što mi pada na pamet jeste da slegnem ramenima i vešto izbegnem odgovore, ali onda shvatim da je bolje reći. Možda tako ljudi postanu svesniji toga šta znači varati i koliku težinu taj čin nosi sa sobom.
Pa, evo, da vam kažem, ovako iz prve ruke, biti prevaren je najgori osećaj na svetu! To govorim bez ikakvog preterivanja, samo zamislite da nekome poklonite srce na dlanu, poklonite mu svoje poverenje, svoje snove i tajne, a on to sve zgužva, izgazi i baci vam natrag – pravo u lice. I tako, pošto vam srce prvo iščupaju, pa ga vrate, više niste ni mrtvi, ni živi… lebdite negde izmedju. Da li sam znala? Jesam i nisam! Znalo je srce, ali mu mozak nije dozvoljavao da pomisli, da poveruje. Pravdala sam svako nejavljanje, svaku uvredu, svaki trag koji je ukazivao na prevaru. Bojila sam sve u ružičasto, dok jednog dana crna nije izbila na površinu i raznela me u komade. Ne, nema načina da se opiše kako sam se osećala, ne postoji merna jedinica koja bi iskazala jačinu paranja moje duše. Čak i sad, mesecima kasnije, noću me bude košmari, dišem kao da mi na nozdrve ulazi kamenje, a ne vazduh.
Tada se uspravim u krevetu i tupo zurim u noć, crnu kao njegove oči, grcajući u suzama. Onda sa strahom čekam novu noć, nove košmare i učim da živim u agoniji koja ne prolazi, samo se navikavam na bol, pa je sve manje osećam. Kažu ljudi da sam luda, ne greše uopšte, odavno sam se ja pozdravila sa zdravim razumom! Kud god da krenem, sa mnom ide milion pitanja: Zašto? Kad? Čime sam zaslužila? Šta je od svega bilo istina, a šta laž? Tražim odgovore koje nikada neću naći, a onda pred očima počnu da se ređaju slike: on i ona srećni, nasmejani i zaljubljeni dok ja čekam da se javi, da dođe po mene, da me zagrli i da mu kažem da ga volim. Onda se pojavi, leži pored mene i zamišlja nju, zove moje ime dok mu njeno leži ispod jezika, govori mi da me voli dok želi nju. Što više zamišljam, sve više me steže u grudima, oči peku od gorkih suza, glava pulsira od bolnih scena koje se odvijaju u njoj. Tada krećem da ga proklinjem, počinje da mi se gadi i svim silama pokušavam da ugušim svako osećanje prema njemu, ali taman kada krenem napred, nešto me vrati nazad na dno. Uporno pokušavajući da balansiram između ljubavi i mržnje, zarijem glavu u jastuk i vrištim: ,,Kako si mogao ovako da me ubiješ?!“.
Odgovor ne nalazim, pa se trudim da prestanem da ga tražim i da ponovo pronađem sebe, jer, izgubila sam se poklanjajući pažnju nekome kome je samo trebala igračka da se poigra i potom je baci. Da li se kajem? Ne, ne kajem se! Ne kajem se ni što sam ga volela, ni što sam mu verovala, ni što sam prolila more suza zbog njega. Opet bih sve isto uradila jer je svakako bilo vredno osetiti ovoliku ljubav prema nekome, naučiti šta znači voleti, biti srećan, ali i šta znači patiti. Najviše me zabolela činjenica da onolika ljubav može pući u jednom trenu, mada se sve više pitam da li je to pukla ljubav ili je samo gomila njegovih laži isplivala na površinu?! Ne, ne trudim se da ga zaboravim, a istovremeno se i bojim toga da nikada neću zaboraviti kako ono lepo, tako i ovo ružno. Ne vredi praviti se da se ništa nije dogodilo, jer jeste i boli do kostiju, boli ovaj nož u ledjima koji mi je zario onaj koji je bio čitav moj svet. To boli najviše, kada neko koga volite do ludila ravnodušno gleda kako patite i smeje vam se u lice prkoseći svojom srećom.
A koliko košta sreća kada joj temelji počivaju na tuđim suzama? Za koliko se prodaje ona koja te volela više od života? Kom se Bogu mole nevernici i ko plaća za ovu dušu rascepanu bez milosti? Ne razmišljaju izdajnici o tome koliko su bola, straha i stida naneli drugom biću, niti o tome koliko sve to čoveka promeni. Neće ni shvatiti sve dok se ne suoče sa istim bolom. Ništa više nakon izdaje nije isto, ni vi, ni svet oko vas, ni ljudi u njemu, filmovi koje gledate, muzika koju slušate… sve vas tera na plač. Svuda oko vas je strah: od ljubavi, od laži, od nevere, od sreće, od nesreće…
Nemoguće je opisati ni u milion knjiga kako se oseća prevareno biće. Isto tako je nemoguće razumeti sve dok ne osetiš na sopstvenoj koži, dok ne vidiš kako izgleda kad smisao tvog života tvoj život čini besmislenim. I još mu bude malo da te rani, već počne da kopa po rani, da ti pravi ponor u duši čisto da ostane dovoljno veliki ožiljak. Ožiljak sa njegovim imenom, da peče doživotno i nikada ne prestane, čisto da se ne zaboravi. Često mi u dugim danima i još dužim noćima u glavi odzvanja deo pesme Bona Jovi-ja: ,,You promise me heaven, then put me through hell…“. Nije to slučajno, mnogo je istine u ovim stihovima jer, ako postoji pakao na zemlji, mogao bi se nazvati prevarom!
Autor: Bojana Krkeljić
