PREZAŠTIĆENA DECA

Najveća dilema roditeljstva je kako zadovoljiti sve potrebe deteta? Postavlja se pitanje- da li  preko dece zadovoljavamo i svoje? Šta se tačno promenilo u generacijama koje dolaze i zašto je sve više tekstova na temu- deca nekada i deca sada?

Ranije je stil vaspitavanja bio autoritativniji. Roditelji su bili ,,bog i batina” u većini slučajeva. Kada razgovaram na grupnim terapijama ili individualnim seansama sa roditeljima, kažu mi da su njihovi roditelji bili preterano strogi. Da ih nisu štitili, mazili i pazili. Da oni žele da ,,preko svoje dece” sada ispave greške. A da li to i rade? Koliko zapravo lečimo svoje frustracije a koliko pomažemo deci? Često  roditelji svoje neispunjene želje i  nezalečene  traume  ispunjavaju i leče na svojoj deci misleći da im pomažu. Danas je stil vaspitavanja liberalniji i teži se izbegavanju frustracija a deca se štite da ne ponove priču svojih roditelja.

No,  prirodno je da deca istražuju. Od malih dana, pa na dalje. Prirodno je da ih sve zanima, naročito ono što je zabranjeno. U detetu čuči istražitelj. Nužno je da roditelji postave određene granice. Deca čiji su roditelji bili previše popustljivi ili sa nejasnim granicama, imaće problem u nesnalaženju u životu. Navešću primer sa nekih od seansi roditelja koji su pristali da daju kratak, anoniman intervju:

,,Moj sin ima 14 godina. Verovali ili ne, smatram da je nesposoban da sam jede, pripremi sebi doručak. Nekako, kao da mu ništa nije dovoljno. Samo traži, i iznervira se ako mu cipele nisu očišćene i napravi dramu kako to da uradi? Pravi problem u vezi ishrane, gunđa kada nije na meniju ono što voli! Osim što ume da se sam obuče i ide u školu, nisam sigurna da išta drugo ume da radi!” N.P ( 46.g)

,,Ona je moje miljenče od početka. Znam pogrešila sam. Preterala sam u maženju i paženju. Kada je bila mala, strepela sam da se ne uprlja, umaže, padne, sve sam radila za nju. Danas sa svojih 17 godina, pita me pitanja poput : gde se nalazi banka? Kako da zna razliku između belog i crnog hleba? A šta ako joj cipela pukne? I znate šta? Ona se uopšte ne nervira! Nema ideju da nešto treba promeniti! Naravno kada ja sve završavam!” G.D ( 51. God.)

,,Moje dete ima 7 godina. Kada je bio mali radila sam sve za njega. Nisam želela da mu nešto fali! Sada, na bilo koji vid stresa, sa svojih devet godina, na bilo kom mestu, to veliko krupno dete mi se okači o noge i plače…kada mu god nešto nije po volji!” M.J. ( 34.god)

Roditelji moraju dopustiti deci ispoljavanje određenih potreba. Prirodno je da dete padne i da ga majka uteši. Nije prirodno štititi  dete od igre u prirodnoj sredini, osim u slučajevima opasnosti. Majke često navikavaju decu na držanje u rukama. Dete treba, ukoliko može da hoda, ili puzi.

Ukoliko dete nešto može samo, prirodno je dopustiti mu to. Višak vremena koje dete utroši na aktivnost,  navodi roditelje da ipak ne može samo, pa mu uskrate pravo na samostalnost. Nije svaki plač deteta strašan. Nije svaka  frustracija nezdrava. Ukoliko je nema, kako ćemo znati da se kasnije nosimo sa životnim nedaćama?

Potrebno je težiti sredini gde je roditelj učesnik detetovog života, prepoznajući i svoje i detetove potrebe. Potrebno je detetu dopusti da rizikuje i iz svojih neuspeha  uči. Jer, ako se setimo i mi smo učili i učimo na svojim greškama i padovima, i to su nam bile najdragocenije lekcije. Tako stičemo uvid na čemu treba raditi, šta treba popraviti čemu je neophodno učiti i dete. Na taj način se dete uči optimalnoj frustaciji te se priprema za izazove koje život nosi. Uči se da se ,,bori i pliva” kroz život a ne da se opire i povlači. Uspešnost roditeljstva je između davanja slobode i ograničavanja iste.

Autor: Bojana Aleksić, pedagog