Baš me zanima da li su u prošlom veku i svim vekovima pre govorili ženama da preskaču večeru. Moje mišljenje je da su se pre delili na one koje su sebi mogle da priušte večeru i one koje nisu mogle. Ove prve dame su večerale i sigurna sam da se nisu ustručavale za šnitu hleba viška, ove druge bi sigurno večerale da su mogle. Ono što je zajedničko i jednim i drugim jeste da su im mame, bake, stariji, govorili da moraju da znaju kad da neke stvari prećute. Neke se stvari nikada ne menjaju, neke stvari ne podležu promenama i ako se menjaju vekovi, staleži, mešaju vere i nacije, otvaraju granice pa čak i obrazovanje mora da trpi i da prećuti.
Na sve to se ženama dodaju nova uzda, još jedna rečenica koja nas sprečava da uradimo ono što želimo, ne zbog toga što mi tako želimo, već da bi naše fizičko stanje odgovaralo novim trendovima. Ukratko, ne zbog nas već zbog drugih. Uvek sam podržavala odluke koje su donesene od srca, iskreno, zato što je ta jedinka tako htela. Nikada nisam shvatala kada neko nešto radi zbog drugih, zbog onoga šta će neko drugi reći. To kreće od malih stvari, to kreće od toga da kada sam gladna želim da jedem. Da, želim tu večeru i taj komad hrane kada osetim potrebu za tim, želim da otvorim frižider i da jedem, jer ja tako u tom trenutku želim. Probala sam da zaspim gladna ali nije išlo. Jednostavno sam radila nešto protiv sebe, ustručavala sam sebe od nečega. Pri tome, taj moj zalogaj bi uticao samo na mene, pozitivno ili negativno to je nebitno ali bi uticao samo na mene, nikoga ne bih ugrozila. Sada uzmemo i povučemo paralelu, da li isto to radimo kada nam kažu da se ugrizemo za jezik. Retko kad sam čula da su nekome od muškaraca rekli tako nešto. Uglavnom to ide po standardnom šablonu:
- Žena treba znati kada da prećuti
- Ugrizi se ponekad za taj jezik
- Svaka prećutana ti je zlatna
- Ne moraš baš na svaku odgovoriti
- Ne piše ti se dobro zbog tog tvog jezika
- Brži ti je jezik od pameti
Hvala Bogu ima još saveta za nas jezičarke. Meni lično je najdraža ova poslednja, gde mi se pamet meri sa onim što sam prećutala a nisam htela. Da li je to pamet? Uvek sam nekako imala taj problem da svoje mišljenje, stav, odbranu zadržim za sebe. Smatram da sa tim nisam ugrožavala nikoga osim same sebe. Za to su dva razloga, onaj da i ako kažem nešto što nije dobro, ja sam rekla a sa druge strane ako ne kažem, biće zašto nisam rekla. Da li smo mi svesne toga da su žene unazad petsto i više godina, mislim na one dobrostojeće, učene od malena da pričaju više stranih jezika, da su upoznate sa politikom, diplomatijom i pravom. Da bi ćutale, da bi zadržale nešto za sebe? Malo mi je teško poverovati u to. Njihovo obrazovanje, stavovi, mišljenja su ih stavljali na visoke pozicije, birana su od strane kraljeva i grofova ili su i same mogle birati. Kasnije ih je taj jezik dovodio do toga, da imaju svoja prava. Da ta prava, za koga će se udati ili neće, da li će se školovati, raditi, glasati. Koliko su puta njima govorili da ćute, da taj jezik skrate. Zbog tog jezika se sada ne školuju samo dobrostojeće devojčice, sve imamo šansu da nešto promenimo i ostvarimo. Na nama je kako ćemo to iskoristiti. Ne znam za vas ali ja osećam istu bol kada ostanem gladna i kada nešto prećutim. Onda nešto razmišljam, to nije zdravo. Definitivno nije dobro za mentalno zdravlje. Sa jedne strane ostanem gladna a postoji milion drugih načina da se vodi računa o fizičkom izgledu. A sa druge, to što sam mislila reći ostane ukopano u meni. Zbog čega? Da bi neko rekao, mršava je ili nije , eto fina je, mirna, ćuti. Žao mi je, možda u nekom drugom životu ali ni tada ne bih volela da ostanem gladna ili nedorečena.
Svaka čast kada se suzdržite, svaka čast kada uspete da kažete NE pre nego što večerate ili nešto kažete. To je vaša odluka kao i naša da kažemo DA večeri kada želimo i DA, ne želim da prećutim.
Autor: Jelena Plaić Kockar, diplomirani pedagog
