Podgorica calling, Podgorica dpua (Douze points). Kššššš. Halo. Da li se čujemo?
… Jedini Flamingosi koji su poleteli i to poznanstvom iz jedne emisije, sa brdovitog Balkana, na početku jednog veka. Uz šalu i piće otisnuvši se tako u ostvarenje dečačkih maštanja – da će jednog dana imati bend. Deca Rock ‘n’ Rolla, stasala zlatnih osamdesetih, jednoglasno su na toj osnivačkoj skupštini izglasala roze odela za radnu uniformu, a lako su se složili oko „vodilje“ da „nema svrhe da rade bilo šta normalno“.
Prva pesma nastala je tako što je trebalo da zvuči kao sastav iz petog osnovne, sa što više opisa: „Sviće dan, zlatnim suncem obasjan, beli leptir na moj dlan..“ Ali esencija stvaralaštva ovog retro-šlager sastava ogleda se u numerama „Sladoled“, „Obala“, „Lumperaj“ koje su na revere njihovih sakoa neizbežno utkale i epitet morskog, letnjeg benda. Rezervna garnitura ovog dvojca bez kormilara eventualno su bile mornarske majice na pruge u kojima su mlađani lumpovali po Azurnoj obali i na skuterima se udvarali tamošnjim šiparicama, sa kojima su kasnije kupine poljupcima delili i nazdravljali rozeom, a one im na francuskom šaputale da ih vole (Je t’aime).Na Beoviziju su se prijavili samo da bi na Eurosongu mogli da mašu iz Green Rooma, (zelene sobe), a da su tada otišli u Grčku, Lordi bi bili drugoplasirani. Ozbiljna je to umetnost i divna je ta magija da ni iz čega praviš sve, tj. bez ikakvog očekivanja dobijaš mnogo.
Tako su, dok su se kucali čašama, mislili o kamernoj atmosferi za raju koja ih kapira, ne sluteći da će postati epidemija pozitive koja se sa neverovatnom lakoćom svima uvlači pod kožu. Zato što imaju brkove k’o Mišo, zato im curice vrište u prvim redovima ispod bine. Zato im je kritiku pisala „Politika“. Zbog toga su odneli nagradu „TV Revije“ i slikali se za magazin sa Zijom Velentinom. I zato im Ladarice pevaju prateće vokale, dok oni pevaju odu Čoli, koji je umnogome uticao na njihov vizuelni imidž. U njihovim žilama vrela je krv južnjačka, u tim versima modro je more u plavim noćima i ludi ples je na obali svake duge i tople letnje noći. To je atmosfera u kojoj su snimili duete sa legendama Luisom i Nadom i sa gracijama Anom i Karolinom. I Eminom, ali ipak ost’o žal je za Kristinoooooooooooooooooom.
U tako prijemčivom produktu, među tim lakim notama krije se ozbiljan životni stav, jedna nasušna filozofija koja je lekovitija od svih udruženja pozitivnih psihologa na svetu, a koja vam poručuje: razvucite osmeh, zezajte se, opustite i maksimalno uživajte u svakom trenutku – živite punim plućima, jer „Život brzo prođe, a ovo je samo sad!“
I zato konstantno šega i neprestano koketiranje sa kičom: od šljaštećih odela, preko tekstova, do ou-jea i šubari-ba pratećih vokala… Tako treš, a tako romantično. Kad si svestan vremena u kom živiš, a opet silno željan one naive i bezbrižnosti. Pa namenski muziku pakuješ tako slatko, da bi komotno mogla da se prodaje kod bombondžije umesto u prodavnici ploča, iako vinil regularno ima A i B stranu. Baš zbog toga Flamingosi i jesu istaknuti predstavnik neo-naive i injekcija radosti i lakoće.
I da, kažu – treb’o je da se desi taj veliki koncert, al’ nažalost nikad nije. Nema ni veze. Jer ionako, samo su se dobro zezali….
Danas su Flamingosi fenomen.
Autor: Aleksa Ćelap
