POLAZAK U VRTIĆ

Dragi moji roditelji, došlo je i to doba godine kada svoje mališane spremamo za vrtić. Za mnoge je ovo period olakšanja jer će imati malo više vremena za sebe, ali i za poslove u okviru doma. Svakako da je i period neizvesnosti jer je za mnogu decu ovo prvi korak konkretne socijalizacije.

Ovaj tekst biće opširniji jer želim da svi shvatimo veličinu ovog važnog poglavlja u životima naše dece.

Za razliku od škole, vrtići rade tokom cele godine zbog roditelja koji, kao što znamo, na poslu nemaju raspust kao školarci.

Sa malom decom treba da budemo posebno nežni i treba da imamo razumevanja za njihovo prilagođavanje u novu sredinu.

Neka deca će ostati u istim grupama, sa svojim vršnjacima i drugarima sa kojima su vreme u vrtiću provodili prošle radne godine. Negde će biti manjih ili većih izmena: neka deca će promeniti grupe, neka će krenuti u školu, neka deca će se naknadno pridružiti oformljenim grupama, ali to je sve slučaj gde su deca koliko toliko ušuškana jer znaju šta ih čeka, pa je i roditeljima lakše emotivno i psihički.

Danas, dva dana pred zvaničan početak nove radne godine, želim da govorim o onoj deci i roditeljima koji prvi put treba da se susretnu sa Predškolskom ustanovom. To su deca koja kreću u jaslene grupe, deca koja su napunila tri godine i važe za najmljađu vrtićku grupu koja ima svoj konkretniji tok aktivnosti tokom dana, kao i ona deca koja imaju više od tri godine, ali do sada nisu imala priliku da idu u vrtić. Po zakonu, predškolske pripremne grupe su obavezne jer decu pripremaju za prvi razred osnovne škole, s toga ima i dece koja prvi konkretan susret sa obrazovnom ustanovom imaju u ovoj dobi života.

Za sve njih ovo je traumatičan period jer ih izbacuje iz zone ugodnosti. Samim tim, roditelji prirodno osećaju brigu jer se pribojavaju toga kako će se njihovo dete uklopiti u grupu i kako će prebroditi ovaj početini period.

Znajte da deca to osete. Znajte da deca osete vaš strah i nesigurnost i tako se dodatno daje na značaju tom manje prijatnom periodu prilagođavanja. Kao vaspitač želim vam reći divnu vest da to ne mora biti tako. To ne znači da treba da potisnete svoje osećaje straha, brižnosti i neizvesnosti, već da možete sagledati situaciju iz drugačijeg ugla.

Gledajte na ovaj period kao na nešto što će doneti samo dobro vašem detetu. Radujte se jer će uz vođstvo obrazovanih i učenih stručnih lica koji izuzetno vole svoj posao, vaše dete steći divne radne navije. Spoznaće sebe kao individuu, bez mame i tata. Naučiće da deli i pomaže drugima. Nije isto kada se keks podeli sa bratom ili sestrom i kada treba da se podeli sa grupom od dvadesetoro dece- tako se deca uče kolegijalnosti i pravičnosti. Deca će izražavati otpor u početku, kao što su to radila i vama od prvog dana kako su se rodila, ne bi li ispitivala vaše granice, ali to je takođe prirodan deo procesa i svako dete ga treba proći.

Za sve one koju imaju urezanu iskrivljenu sliku o predškolskim ustanovama, kako vaspitači zanemaruju decu dok ona plači ili ih uče strpljenju, želim da znate da oni tačno znaju šta i zbog čega rade. Grupe broje i do tridesetoro ili čak četrdesetoro dece i normalno je da ne mogu u svakom trenutku biti tu uvek za jedno dete, kao što su uvek tu bili baka ili deka ili vi sami, ali budite spokojni jer je vaše dete tamo bezbedno.

2 zlatna pravila vaspitača

Postoje dva nepokolebljiva pravila kojima se bez izuzetka svaki vaspitač vodi i koji bih volela ovom prilikom i sami da uvidite i počnete da primenjujete.

  1. Bezbednost dece je na prvom mestu UVEK
  2. UVEK ostati dosledan izrečenom

Sa prvim pravilom ćemo se svi složiti, ali ga ovog puta napominjem jer znam da vam u ovom periodu strah izaziva upravo to kako će se dete uklopiti u grupu i hoće li biti zbrinuto na pravi način- DA HOĆE, budite spokojni i verujte vaspitačima i medicinskim sestrama- vaspitačima, za to su se školovale godinama i veoma vole svoj poziv.

Drugo pravilo se provlači kao nešto što često otežava saradnju između roditelja i vaspitača. Iskreno i od srca vam želim da ovo shvatitie, razumete i uvažite na samom početku. Kada je reč o doslednosti suprotno od toga je popustljivost. Ovo susrećemo kada je reč o ispitivanju granica. Vaspitači imaju odlične metode i korake kako bi kod dece osvestili taj momenat odgovornosti i zašto nešto treba da bude upravo tako. Ovo nema veze sa zanemarivanjem dečjih potreba i sa neuvažavanjem njihovih želja. Niko ne pravi od dece „poslušne lutke“.

Razlika između metoda roditelja i vaspitača je ta što roditelji često ne pronalaze način da objasne detetu zašto to tako treba i ne uspevaju kod dece da izazovu svest o tome kakve posledice može izazvati određeni postupak, a da pri tom svi krećemo sa istom namerom da deci bude bolje. Drugi razlog je taj što neki roditelji zbog prevelike ljubavi prema detetu idu linijom manjeg otpora i za rezultat dobijaju porpuno suprotno od željenog. Dakle, balans u doslednosti i razumevanju.
Razjasnila sam dve krajnosti o doslednosti između dece i odraslih. Sada želim govoriti o doslednosti između vaspitača i roditelja.

Ovo je ključ zdravog detinjstva svakog deteta. Mnogi riditelji misle kako su vaspitači svemoćni i kako će oni vaspitati decu o svemu. Da razjasnimo, vaspitanje kreće iz kuće, vrtić je mesto za socijalizaciju, igru i za življenje. Ukoliko ne postoji međusobna saradnja između roditelja i vaspitača, tu trpi dete. Muka svakog vaspitača je da su roditelji problem, a ne deca, ali ja verujem da su roditelji rešenje jer su toliko divna bića samo im treba pružiti prave smernice. S toga, kada u ponedeljak vaš mališan krene u vrtić, pažljivo slušajte šta vaspitači govore i poštujte protokole.

Neprijatne situacije nastaju kada roditelji dovedu decu u vrtić, a onda se sa njim opraštaju deset minuta. To se ne radi tako. Detetu se odmaže. Pogotovo mala deca, plakaće u početku kako god da sagledate. To je proces. Postoji pojan zvan SEPARACIONI STRAH- strah od odvajanja. Sa njim se sreću najčešće bebe. Ovde je vrlo važna saradnja roditelja i vaspitača. Svaki vrtić ima svoje metode adaptacije i zato molim sve divne roditelje da veruju i ostanu dosledni dogovoru sa vaspitačima. Svima nama je cilj da se dete što prirodnije adaptira i uživa u igiri sa vršnjacima.

Hvala vam što ste postali tako divni roditelji i želim uspešnu i radosnu godinu za vas i vaše mališane u Predškolskoj ustanovi.

Budimo najbolja verzija sebe dok koračamo sa svojom decom.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač