PODRŽIMO RODITELJE DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Bio je vreli avgustovski dan. Imala sam oko devet godina i roditelji su me odveli na more. Bila sam tako srećna. Uživala sam u novom kupaćem kostimu koji su mi kupili. U jednom trenutku, začuo se smeh i podrugljivi komentari. U more je utrčao dečak od desetak  godina. Bio je go i ispuštao je čudne krike. Ljudi su se smejali, dobacivali njegovoj majci kako je dečak nekulturan i kako ga nije lepo vaspitala. Ona je crvenela, sakrivši glavu ispod velikog šešira. Nisam izdržala da joj se nekako ne približim. Iskoristila sam momenat kada je vetar odneo dečakovu loptu da je vratim. ,,Izvoli”, rekoh srećna. Žena me je toplo pogledala i rekla: ,,on ne ume da govori, ali ti je sigurno jako zahvalan”!

Tada su ljudi malo znali o tome. Bilo mi je jako teško. Mama mi je objasnila da postoje deca koja se rode a ne govore. I ako ikada budem u prilici da se družim sa njima, da ih poštujem, a naročito da kao lepo vaspitana devojčica ne ispitujem njegove/ njene roditelje: ,,a šta je sa njime/ njom”?

To sam pravilo zapamtila zauvek. Čak i danas, kada se susrećem i radim sa decom. Stoga, evo nekoliko nepisanih pravila u komunikaciji sa roditeljima dece sa razvojnim smetnjama:

-Nemojte zuriti u dete. Bolje pitajte da li im treba pomoć.

-Ne ispitujte šta mu/ joj je.

-Ako ne znate šta bi rekli, ili se osećate neprijatno pričajte o opštim temama.

-Izbegavajte komentare tipa: ,,Kakav momak! Ajde pa da ga ženimo brzo” ili ,,Da porasteš velika i završiš fakultet”. Niste odgovorni za situaciju a postoje zreliji načini da utešite roditelje.

-Birajte prikladne termine koji nisu uvredljivi.

-Zovite dete imenom.

-Budite opušteni i prijatni.

-Slobodno se igrajte sa detetom ukoliko ono želi.

-Ako postoji nešto čemu možete naučiti roditelja ili dete, ponudite se.

-Ukoliko Vam na ulici priđe dete, insistirajući da vas poljubi, dotakne ili se dogodili nešto neprijatno, ostanite smireni i nasmešite se. Verujte njegovim roditeljima je još teže.

Njihovi roditelji su samo ljudi.  Nisu jaki, snažni i nesalomivi. Osećaju umor. Osećaju strah i tugu. Stoga floskule poput ,,deca anđeli” ili ,,Bog daje jakim ljudima izazove” rastuzuju roditelje. Diskriminacija nije poželjna ni u jendom obliku. Stav pun ljubaznosti i želje da se pomogne, biće sasvim dovoljan.

Autor: Bojana Aleksić, pedagog