PLANETA SMEHA

Vraćam se s posla i usput posmatram okolinu. Gledam ljude, decu, ptice, cveće, kuće… Svako je lik i oblik za sebe, priča za sebe. I svako od tih ljudi nosi toliko bogatsvo u sebi da prosto nisu ni svesni toga. Nekako prolaze kroz dan nesvesno, bez nekog svog pečata. Bez nečega što će ostaviti trag. A s druge strane toliko misli hrli njihovim glavama da misle da će jednom zaista pući. I hoće ako ne promene način života i osveste tu magiju u sebi.

Gledam zatim decu, ta divna, čudesna stvorenja. Oni su toliko iskreni, pravični i otvoreni. Oni zaista razumeju život. Na neki svoj, nama nedokučiv način. Većina od nas je odavno prestala maštati, verovati u čuda. A oni to rade tako spontano i sa tolikom verom u proces. Oni znaju šta je prepuštanje, razumeju glas duše i srca, lako opraštaju i vole iskreno. Sve dok ih mi ne počnemo kalupiti u samo nama znane šeme.

I dok tako hodam, vidim majku sa detetom. Dete, oko 4 godine i majka koja razgovara mobilnim dok joj detence ide iza leđa. Ona, kao da ga ne primećuje. Razmišljam…Šta tu majku toliko boli da ona uopšte ne obraća pažnju na to malo biće? U meni kreću misli o osudi i osećaj ljutnje ali brzo to sve sečem jer znam da svaka posledica ima svoj uzrok. Pokušavam dublje proniknuti u priču. A svako je priča za sebe, jedinstvena i neponovljiva. I sve je nekako splet okolnosti, da li si na pravom mestu u pravo vreme, koja uverenja nosiš, šta su usadili u tebe tokom života i koja iskustva vučeš. A to malo biće tapka svojim malim nožicama i ćuti. Nosi svoje ranče na leđima i hoda iza majke, bez glasa.

Nekako mi tužna slika i pokušavam da razumem. A onda se setim svih ostalih koje sam srela. Svih nesvesnih obrisa koji su samo prodefilovali kroz život i primili u nasleđe sve što im ne služi u životu a zatim preneli to na nove naraštaje i tako u krug.I verovatno ta majka ne zna drugačije jer je i ona tako odrasla. I vrlo je moguće da će i taj mališan nastaviti tu tradiciju. A možda i neće.

I dok tako razmišljam i vrtim film u glavi zamišljam idealnu sliku ovog sveta. Bilo bi divno da se svi malo ugledamo na decu. Ili malo više. Da ih ne kalupimo prema nekim načim merilima već im damo šansu da rašire krila, da budu ono što jesu. Da im posvetimo pažnju i saslušamo priču njihove duše. Bilo bi savršeno da im negujemo osmeh na licu umesto što im stalnim zabranama teramo suze na oči. U te okice se treba zagledati, proniknuti u te divne dubine. Tamo su najvažniji odgovori. Verujem da će to vreme doći. Iskreno verujem da ćemo postajati sve svesniji koliko smo godinama grešili i da ćemo imati šansu to sve na neki način popraviti. I nadam se da će nam deca oprostiti na svim našim greškama.

Zato verujmo u našu decu i verujmo u nas. Verujmo da možemo bolje i da ima nade da ovaj svet zaista bude lepši. Ostavimo našoj deci u nasleđe ljubav i poverenje i sigurna sam da će na ovoj planeti tada vladati blagostanje i mir. Neka ovo bude planeta smeha!

Autor: Tijana Mihajlović