Tačno 2.008 dana prošlo je od onog trenutka kada si me prvi put poljubio, a meni je ostalo samo 28 pitanja. Stavljam ta pitanja na papir u nadi da će mi odgovor nekada doći.
Pitam se da li samo praznina mora da ostane posle ljubavi?
Da li se godine dele na mesece, meseci na dane, dani na minute, minuti na sekunde i na kraju ne ostane ništa?
Da li je greh voleti i davati celog sebe na dlanu?
Da li je greh sanjati i želeti, verovati i osećati?
Da li uvek nekome mora da se smrači da bi drugome svanulo?
Da li je veći greh voleti nekoga nevino i nežno, poput deteta ili razbiti svu tu ljubav kao kristalnu čašu, bez trunke kajanja?
Kako tako lako ,,volim te“ pređe u ,,ne volim te“?
Kako se to godine izbrišu u jednom trenu kao da ih nikada nije ni bilo?
Kako se ljubav preko noći proda za šaku strasti i par lepih reči?
Hoću li se jednog dana probuditi i shvatiti da je sve na ovom svetu lažno?
Hoću li ikada više moći da poverujem u iskrenost nečijih sladunjavih reči?
Zašto se više ne radujem svitanjima i zbog čega me više ne raduju sunčevi zraci?
Zašto utehu tražim u iluziji i mašti?
Zašto mi se duša para, a srce prosipa na pod gubeći svaku sposobnost da oseća?
Zašto uporno pokušavam da nađem sebe, izgubljenu negde između života i smrti?
Ima li na ovom svetu nade za moju sreću i mene?
Čuvaš li me negde u sećanjima ili su nove uspomene već izbrisale svaki moj trag?
Postoji li život posle ovolike ljubavi?
Boli li te moja bol kao mene tvoja laž?
Boli li više prevara, laž ili izdaja?
Gde su nestala sva ona silna obećanja?
Jesu li sve tvoje reči bile samo lepo upakovane laži?
Prašta li Bog onima koji vole neiskrene ljude i dižu ih u zvezde?
Može li se sreća izgraditi na tuđim suzama i ko plaća za ovu tugu?
Čime sam zaslužila ovakav šamar?
Čime sam zaslužila da kandže života ovako zaparaju moju dušu?
Jesam li bila slepa ili samo nisam želela da vidim da volim đavola dobro prerušenog u ljudsko biće?
Koliko sreće ti je doneo onaj trenutak kada si zario nož u moja leđa?
Mogla bih postaviti i hiljadu pitanja, ali znam da ću na sve dobiti isti odgovor – ćutanje. Međutim, ono je nekada najbolja poruka, a i jedino u šta bih ti u ovom trenutku poverovala!
Autor: Bojana Krkeljić
