Imam zapisan svoj život. Tačnije zapisala sam do sad pola svog života na papir, u dnevnike. Čuvam ih sve, to je moje blago. U njih sam utkala svoju dušu, kroz njih sam se oslobađala, njima sam govorila ono što ni sebi ne smem. Jer je ruka pričala, nisam ja. Nešto ju je vodilo, a to često nisam bila ja, bar ne ova potpuno svesna ja. Valjda je to tako kad ti duša progovara. Pa se vratiš da pročitaš šta ti je poručila. Nije nam pisanje svima blisko, znam. Mene je oživljavalo iznova. Ponekad tako pročitam po neki deo iz godina iza mene i pokušavam da se setim tog osećaja. Nema ga, ostao je na papiru tada, možda su ga i suze zalile, jer često jesu, dok sam se filtrirala od nakupljene brige. Ne kažu džabe da papir trpi sve, pa čak i ono što smo mi odavno izbrisali iz sećanja. Znam neke koji su bacili svoje stare dnevnike. Ja “sebe” ne mogu da bacim. Zar da odu sve te godine mog rasta i razvoja i sve te emocije? Pa ne, ne bole me sad, ne smetaju mi, ne ograničavaju me, samo su eto ostale smeštene u svoj kutak. Možemo mi da čuvamo slike i prepiske, tehnologija nam je svašta smislila, ali te pokrete rukom ne dam, te reči iz srca ne dam.
Pamtite li i vi? Pamti li nešto umesto vas? Neko? Šta pamtite? Imate li svoje najlepše trenutke zabeležene? Imate li ovekovečenu sreću? Ili tuge napismeno? Je l biste voleli da je neko za vas sve to sačuvao? Bilo bi dobro da se samo sećamo lepog, ali nije život uvek takav, barem ne iz našeg ugla posmatranja. Itekako nam se urežu i oni trenuci sete i nemoći. Jedino što nam je izbledela bol od nekad, srećom. Pa se i nasmejemo, onako blago, kad shvatimo da je to ipak iza nas, da nas je ojačalo. Neću da mi sve ono najdivnije promakne u zaborav. Da zaboravim one najiskrenije emocije, pa i kad me bolelo. To ne mogu. Zato imam ono što pamti za mene. Nisam znala da će mi toliko značiti, al nekim čudom sam sačuvala sve te ispisane sveske. I još nešto, da je moj život knjiga, nosio bi naziv „Zapisala sam ti sve“.
Autor: Ana Milovanović
