OTROV I PROTIVOTROV

Zvuk zvona na mobilnom telefonu kasno u noć… Prve misli bile su mi: „ Ko me to sad u ove sitne sate ometa da ne mogu ni da se isplačem na miru u vreme koje mi je određeno samo za to?“

Bacih pogled ka ekranu i ugledah drago i poznato ime. Javila sam se, trudeći se da zvučim potpuno opušteno, a osoba sa druge strane slušalice samo je blago, više konstatovala nego što je pitala:

  • Ne spavaš?!
  • .. legla sam u krevet, taman sam htela da zaspim kad si ti nazvala… Nešto se desilo?
  • Ne laži!
  • Šta da ne lažem?
  • Nisi htela da zaspiš, znam te… Hoćeš li da dođem kod tebe?
  • Zaboga, zašto da dolaziš sad?! Mislim, meni ne smetaš, ali zašto bi se cimala…
  • Umukni, dolazim istog momenta i noćas spavam kod tebe!

Razgovor se završio, a ja sam u čudu ostala da sedim u mraku. Sada mi je poremećen koncept i više mi se nije plakalo… Dnevna doza suza odrađena je samo do pola.

Iako sam očekivala gošću, ipak sam se prepala kada sam čula zvono na vratima. Skočila sam sa kreveta i potrčala da brže otvorim. Nasmejano lice, sa dozom brige u očima sačekalo me ispred vrata.

  • Zdravo, mala! Kako si?
  • Dobro sam, čoveče…

Samo me pogledala podignuvši obrvu kako bi mi stavila do znanja da mi ne veruje ni reč. Sele smo u sobu, a ona je iz torbe izvadila flašu crnog vina.

  • Donela sam ti lek!
  • Lek? Vidiš li ti koliko je sati? Nije mi baš do opijanja…
  • Ne, ne, mislim da ti ovo sada treba. Ne znamo se mi od juče, draga moja… Tačno znam da ti sada ne treba da budeš sama i da ti treba vino!
  • Kako ti znaš šta meni treba, a šta mi ne treba?
  • Evo ovako, reci mi da se nisi gušila od plača sekund pre nego što sam te pozvala?
  • ..
  • I reci mi da bi zaista sada spavala i da nemaš nikakve brige i da ti razgovor sa mnom uopšte nije potreban!
  • Pa dobro, razgovor sa tobom je uvek potreban…
  • Ne filozofiraj! Donesi nam čaše i pričaj sve što ti je na duši, večeras dobijaš potpuno besplatnu seansu.
  • Znaš da ja više ne mogu da pijem… Alkohol me više „ne radi“ pozitivno.
  • .. Ali daj sebi noćas oduška, ja sam tu za sve što krene po zlu…

Nije mi bilo potrebno vino… Već posle par minuta isplakala sam sve što me mučilo. A i ono što nije…

  • Dobro, isplakala si se dovoljno… Sad mi lepo reci, kad planiraš da prestaneš da mučiš sebe?
  • Ja bih prestala, da je do mene…
  • A kao nije?!
  • Pa nije! Kako možeš tako da mi kažeš? Kao da ja biram da mi bude loše…
  • Ja mislim da biraš! Pretvori otrov u protivotrov, devojko…
  • Šta time hoćeš da kažeš?
  • Ma ne pravi se luda! Otrovali su te svojim otrovom i sada te peče i izjeda i boriš se i protiv njega i protiv sebe. I ako tako nastaviš, poješće te!
  • Ima logike to što kažeš, ali kako ću protiv sebe?
  • Lepo! Svako daje ono što ima, to što ti je neko dao otrov, znači da bolje nije ni imao da ponudi. A ti ga ne prihvataj! Vrati taj „poklon“ zmijama koje su te otrovale. Kapiraš?
  • Koliko ja tebe kapiram, kao da mi predlažeš neku osvetu? To baš i nije moj stil…
  • Ne, ne osvetu. Znaš kako se od zmijskog otrova pravi protivotrov?
  • E, i onda to tebe izleči, a zmija ostaje nebitna. Ona je uvek samo zmija i samo ime joj govori o tome kakva je.
  • Eh, da je to jednostavno, lako bih ja.
  • Lako ćeš! Zato sam i došla, ja sam ti nekako… vetar u leđa!

Tu smo se slatko nasmejale i posle nekog vremena otišle na spavanje. I zaista, zmije ostaju zmije kako god da se maskiraju, ostaju otrovne koliko god umiljato da deluju i otrov je sve što će vam ponuditi. Važno je samo da imate nekoga ili nešto što će vam biti protivotrov i lek.

Autor: Bojana Krkeljić