Oseti život u svoj njegovoj punoći. Postoje tako neki događaji, situacije ili okolnosti koje nas prosto nateraju da se promenimo. I te životne okolnosti nas promene na bolje. Kada mislimo da smo na nekom dnu i onda se izvučemo iz toga, smatram da dugujemo prvenstveno sebi, a onda i ljudima koji nas vole, da budemo srećni, zahvalni i da živimo život punim plućima.
Da osetimo život u svoj njegovoj punoći.
Da osetimo i miris kafe, i ukus obroka, i miris cveća iz vaze sa stola, da zaista čujemo muziku koja dopire do nas, da zaista čujemo cvrkut ptica i da mu se prepustimo dok uživamo na terasi i Sunce nas greje i stidljivo nas mazi po obrazu i igra pred očima.
Da skinemo naočare i pogledamo to Sunce bar na trenutak i da osetimo svu toplinu i svu svetlost. Da dopustimo suzama da krenu niz obraze od siline Sunca.
Oseti život u svoj njegovoj punoći
Da pustimo da nam vetar mrsi tek isfeniranu kosu. Da uživamo u nesavršenosti. Da čitamo knjigu i da „uđemo“ u nju. Da je osetimo. Da se zapitamo zašto je i kako je nešto napisano. Da sami zapišemo naše misli, pa makar i samo za naše oči.
Da glasno pevamo. Da plešemo mnogo i svuda. Da grlimo jako. Da ljubimo iskreno i strasno. Da verujemo u sebe.
Oseti život u svoj njegovoj punoći
Da se doteramo. Da se pogledamo u ogledalo, pogledamo sebe u oči, nasmešimo se i udelimo sebi najlepše komplimente. Da se volimo bezuslovno. Da opraštamo onako od srca. Da budemo zahvalni. Da budemo srećni.
Sve to i još mnogo više dugujemo sebi i ljudima koji nas vole. Jer kada smo mi dobro i drugi će biti dobro. Kada smo mi srećni i drugi će biti srećni.
DAJMO SEBI ŠANSU DA ZAVOLIMO SEBE!!!
Autor: Lidija Gajić
