Možda ste primetili da kada smo tužni, nekako smo više i umorni, više nam se spava. Hm, što li? Nekad stvarno mislimo da smo mašine. Dobro, telo nam i jeste savršen mehanizam, ali… Kad se ne gasiš, možeš da pregoriš.
Nisu nas naučili da je odmor važan. Mislimo da je dovoljno što noću spavamo. Nekad nije. Telo nekako i odmaramo, a šta je sa „glavom“? Šta je sa svim onim filmovima koje razvijamo i koji nas iscrpljuju?
Kad pomislim da mi je svega dosta, tad nepogrešivo znam da mi treba odmor. Odmor od same sebe i od mozga. Tada biram da se na neki način isključim, da ugodim sebi. Pa pokušam da oslobodim smisao, preko koga sam nabacala razne nebitnosti. Ali se prvo naspavam, bez izgovora, ma šta me čekalo. A ne čeka me ništa epohalno, pa da ne mogu da odložim za sutra. Kao ni većinu, samo su nam izgovori da ne odmorimo često prijatniji od krivice što nešto nismo uradili.
Ne kažu džabe da se odluke donose hladne glave. A šta mislite da je ta hladna glava? Rekla bih da je ona koja je smirena, koju ne lome tenzija i briga. Koja je svesna da će svima biti dobro ako je ona dobro. Koja je naučila da stane, da zatvori oči i udahne, kako bi bolje videla.
I zato… Odmori se. Važno je i važni smo. Prvo sebi, pa onda i drugima.
Autor: Ana Milovanović
