Listam instagram i naletim na sledeće: „Ostavite sebe na miru. Prestanite da brinete o brigama.“ Auu, pravo u facu namrgođenoj i zabrinutoj gospođici. Dobro je da imam ovakve podsetnike, šta ću kad mi je najveći izazov da se pustim. Da pustim sebe na miru, kada sam u nemiru. Da pustim kontrolu, da pustim „znanje unapred“ i da zavolim neizvesnost. Taman kad bih da predam te konce iz ruku, posumnjam da će ih neko držati bolje od mene. Iako znam da itekako hoće, jednostavno mi je previše puta delovalo da ih niko ne drži. Iznova se učim poverenju i iznova je na testu moje strpljenje. Okidači moje potrebe za sigurnošću. Ne znam koliko bi bilo ishitrenih reakcija, da me nešto iznova ne usporava. Umiruje me i vraća sebi. Pokazuje pravac i širi mi vidokrug.
Predugo sam i bila konj sa onim kićankama sa strane, koji samo zna za pravo. I zaista jesam, mehanički sam prolazila kroz život. Dok se nisam naučila da primećujem. Da se otvorim i da uključim sva čula. Ne možeš se prepustiti kada si konstantno „u glavi“. Ne ide lepota na brigu, ne ide lakoća na moram i ne ide vera na strah. Ali se može bez ovih drugih, lepo je živeti u lakoći, verujući u dobro. Kada shvatite da ste za to sami odgovorni, a da nisu drugi ljudi, niti okolnosti. Svi se sa nečim nosimo i nikome nije baš sve po ukusu. A skloni smo da mislimo da samo nama nije i da su sva ta nasmejana lica, koja vidimo okolo, zaista simboli sreće. Kamo sreće da jesu. Neka i jesu, dok su neka tek pokušaj da se uklopiš u današnji „savršeni“ svet.
Te tako, kada pomislite da vam je teško, znajte da niste sami i da ne mora da traje to stanje. Kao što ni do sada nije, pa garant vam nije prvi put da ste bezvoljni. Prolazno je i zameniće ga vedrina. Samo pustite sebe, krivnja vam nije na usluzi. Ne može ništa da popravi, ali možete vi da popravite. Uradio si nešto, rekao, pogrešio si i šta sad? Nema jadan ja i nema prebacivanja odgovornosti. To neće promeniti ništa, to će vam još više produbiti rupu. Umesto toga, pitaj se: Šta sad, kako ovo mogu da popravim, da li mogu? I onda uradiš nešto ako možeš. Ne možeš ništa? Ni ne moraš. Svakako je moralo tako da se odigra. Ja potpuno ne verujem u slučajnosti.
Autor: Ana Milovanović
