OD KADA SAM PRIHVATILA DA SAM NESAVRŠENA, ŽIVIM – 1. DEO

Sva moja tuga počela je sa dijetom. Takoreći, onog dana kada sam se odlučila na to da prevalim tako težak i dug put da bih se vratila na staro, kao nekada, da bih dobro izgledala i bila zadovoljnija sobom, tog dana je počela sva moja tuga. Odricanje, to je baš prava reč i asocijacija na dijetu.. Dugo sam se mučila sama sa sobom, svojim strahovima, predrasudama, slabostima, među kojima je jedna od najvećih slabosti za mene bila hrana. Uhhh hrana!

Bilo je perioda kada sam samo na hranu mislila, šta ću da jedem, šta ću da kupim novo da probam, kao da sam pala sa Marsa, kao da pre toga nikad ništa u životu nisam pojela, a tona hrane je kroz mene već prošla! Ali eto, svaki čovek na ovom svetu ima neku vrstu svoje slabosti, pa sam tako i ja jedan dobar period bila „navučena“ na hranu. Posle toga ti se hrana toliko zgadi da ti se bukvalno povraća na samu pomisao da treba da doručkuješ. Jer, kako kažu, sve što se radi preterano nije zdravo! Elem, da se vratimo na temu. Kako sam se ja odlučila na dijetu, pa… uh odlučila sam se onda kada sam preterala u tome i rešila da kažem STOP pre nego što to ode u sasvim jednu drugu krajnost. Ipak nisam želela da imam 150 kilograma do svoje 30te. Tačno pre 7 godina, ja sam odlučila da ću prvi put u životu početi da se bavim sportom… i to intenzivno.

Na tom putu odricanja, bilo je jako teških dana.  Mogu slobodno da kažem – preteško.

Trebalo je promeniti bar 3 trenera, trebalo je proći barem 10 vrsta različitih treninga: aerobni, kardio, sa tegovima, testove snage, izdržljivosti, sposobnosti i šta sve ne… dok nisam shvatila šta je najbolje za mene, prošlo je skoro 7 godina. Da, sedam dugih godina, ali disciplina je čudo. Ona te natera da napreduješ i bueš bolji i ne samo to, već i da pomeriš svoje granice za koje nisi ni znao da postoje!

Da mi je neko rekao da ću ja, koja sam u 8.razredu u osnovnoj školi imala trojku iz fizičkog (i to jedva!), početi da se intenzivno bavim treningom i da će mi to biti jedna od najvažnijih stvari u životu, nikad nikad ali nikad ne bih mogla u to da poverujem! ALI DA, čuda JESU moguća, moguće je da se čovek (puno) promeni! Neko na bolje, neko na gore!

Šta sam sve probala od treninga: Počelo je tako što sam otišla kod personalnog trenera koji je akcenat stavljao na vežbama snage. Što je značilo da imaš tegove i sve vreme sa tegovima vežbaš, bez trake za trčanje, bez bicikle, bez aerobnih vežbi, samo samo samo tegovi. I specijalna ishrana koja uz to ide: samo meso i salata. Šaka badema. Povrće. Bez voća, bez UH, bez skroba, samo to.

Iskreno, smatram da je to, osim što je bilo papreno skupo, bila najveća glupost IKADA u mom životu koju sam mogla da uradim sebi. Uz dužno poštovanje tom profesionalnom treneru. Ni jedan organizam nije ni sličan, kamoli isti, da bi mogao da jede samo 2 do 3 određene vrste namirnica i to je NEMOGUĆE. Jer, ja sam se u međuvremenu konsultovala sa lekarima i svi do jednog su mi rekli da je to besmisao. I jeste besmisao. Jer, samo ću reći jednu moguću komplikaciju koja može da se desi – jedući samo proteine, čoveku mogu da otkažu bubrezi: Istraživači su zaključili da unos proteina od 2,8 grama po kilogramu telesne mase ne šteti bubrezima kod zdravih sportista, ali ljudi koji se ne bave sportom treba da unose od 0,7 do 1,2 grama proteina po kilogramu. I to ne znaju svi.

NASTAVIĆE SE…

Autor: Ivana Damnjanović