Nisam ništa slagala, samo sam prećutala. Bele laži. Znate one laži, koje su manje lažne. I navodno, manje štetne po onoga koga lažemo.
Dok mislimo da su takve laži manje štetne, one nam, isto tako, narušavaju odnose. Energija ne laže, a na nekom nivou, osoba kojoj govorimo zna da nismo iskreni. Ali, zavaravanje nam je draže, zar ne?
I dok verujemo da „istina boli“, jedino što nas tu boli je laž. Laž u koju smo verovali, a koju je istina porušila. Jer, istina je jedino što ne boli, ni nas, niti druge. Ako nas boli, možda bi trebalo malo da preispitamo gde se i zašto zavaravamo.
Kada priznamo sebi svoje manjkavosti, pa još, ako ih i prihvatimo, kao sastavni deo nas, onda nas drugi ne mogu ugroziti. Naročito ne istinom.
Istina ne ugrožava nikoga.
Ona samo oslobađa. Otvara nam oči. I donosi mir.
Istina će nam poskidati okove. A to može zaboleti one kojima je draže da robuju.
Ne može nijedna laž bezazleno trajati, ma koliko „bela“ bila. Počne i takva da nas tišti, jer shvatimo da nema poentu. Pod uslovom da smo iskreni prema sebi. A verujem da svakome od nas, dođe to vreme za priznavanje istine, sebi.
Nisam ništa slagala, samo sam prećutala.
Opet laž. Slagala sam time sebe da nisam odgovorna. A slagala sam i druge za prećutanu istinu. Nećemo time spasiti nikoga. Jedino što ćemo nekima možda odložiti suočavanje sa istinom. I dok mislimo da smo time spasili druge, ne shvatamo da će se oni kad tad sa time suočiti. Pa, bolje pre, nego kasnije.
Izgleda da ipak nismo toliki dobrotvori, dok se ponosimo neizrečenim. Jer kako se kaže, ćutanje je znak odobravanja. Možda ne uvek, u pravnom smislu, ali u smislu istine, ćutanjem smo verovatno odobrili još jednu laž. Da li belu, il šarenu, nije ni važno. Svaka laž, kroz vreme, pretenduje da potamni.
Autor: Ana Milovanović
