NIKE TRKA 2018.

We fly BGD“ sa ovom rečenicom završila se još jedna Nike trka na 10 kilometara u Beogradu, 9 septembra. Prvi put sam trčala ovu trku prošle 2017. godine i bilo nas je 12.000 prijavljenih trkača. Ove godine bilo nas je 15.000. Lepo je znati da sve više mladih želi da učestvuje u takvim akcijama. Što se tiče treninga, aktivno sam počela da se bavim tokom leta. Trčala sam skoro svaki dan po keju uveče. Nekada je to bilo pet kilometara, nekada deset. Mada me je koleno uvek usporavalo i nije davalo da istrčim čitavu dužinu, za prvi put- nisam odustajala. Na pitanje „A zašto trčiš“, moj odgovor je bio- jer sam postavila taj cilj pred sobom. Htela sam da vidim dokle mogu da pomerim svoje granice. Otkad sam postala mama, prestala sam da se bavim sportom (trčanje za detetom tokom čitavog dana za mene više nije sport nego je uobičajan raspored). A pored toga postoji osećaj ponosa kada se trči sa ostalim ljudima po ulicama svoga grada, a ljudi, koji su u tom trenutku bili napolju su publika, koja nas podržava na razne načine.

 

Ove godine smo imali sledeću rutu:

Start je bio kod Ušća pa smo krenuli na Brankov most, Prizrenska, Terazije, Kralja Milana, Slavija, Nemanjina, Balkanska, Gavrila Principa, Brankov most, Bulevar Mihaila Pupina, Trešnjinog cveta i finiš na Bulevaru Nikole Tesle.  Kad sam dobila kartu na mail, prvo sam pomislila da se neko šali jer je nemoguće da je to 10 kilometara (ja u svojoj glavi izračunala najmanje 15). Ali, kad obučeš trkačku opremu, zauzmeš svoj položaj, staviš slušalice na uši sa muzikom koja te pokreće, onda i ne primetiš kako pretrčiš ovu distancu. Duž čitave staze podržavali su nas svirači sa muzikom, imali smo potkrepne stanice sa vodom za snagu. Najbolja je podrška bila to što je dosta građana  izašlo na ulice i bodrilo nas.

Za mene, koja je amater, ova staza bila je teška jer smo imali baš uzbrdice i nizbrdice (tu je mene koleno najviše i bolelo i morala sam da se zaustavim), ali sam rekla sebi, da trku završiti moram (makar  morala da puzim).

Što se tiče organizacije, od 14 časova bio je otvoren Nike grad, gde smo mogli da preuzimamo našu startnu paket-torbu, u kojoj su se nalazili majica, vaučeri, voda, čokoladica, dezodorans, kreme. Onda na bini su nam puštali muziku, uz koju smo vežbali i zagrevali svoje mišiće. Devojke su mogle da naprave frizure.  Red Bul je tu da nam da krila da letimo. Trka je krenula u 17:30 i duž čitave, staze ulice su bile zatvorene, kola policije i hitne pomoći bili su uvek u blizini, tako da bih rekla da je organizacija bila vrlo dobra.

Na finišu su nam dali medalje, na kojima piše „We fly BGD“, a to pogotovo važi za naše pobednike, koji su optrčali za 30 minuta (ili bolje da napišem da su preleteli kroz Beograd, kao što je to uradila Olivera Jevtić i ove godine).

Ja sam ponosno uzela moju medalju, koja će mi krasiti policu pored one iz prošle godine. A ja ću isto tako čekati i sledeću godinu da ponovo trčim ulicama svoga grada

 

Autor: Kristina Jovičić