Jednoga jutra ustaješ dok ispijaš onu prvu jutarnju kafu najdužu u danu osetiš titraj u stomaku. Skociš i prosipajući pola kafe podsetiš se da si trudna.Znaš ti da jesi trudnica, ali evo ti dokaza, neko ti kucnuo iznutra, neko ti je rekao: ,,Zdravo mama sada sam tu da se samo javim da znaš“. Postaješ opčinjena tek tada bićem koje u sebi nosiš. Sve ostalo zanemaruješ u toj meri naspram buduće bebe. Svaki tvoj dodir stomaka je pozdrav, a svaki bebin trzaj i šut je odgovor na tvoju ljubav i sreću. Zavolite se još tada koliko god teško bilo, koliko god kilograma dobili više, strija, oteklina, a da i ne pominjemo zdravstveni rizik. Ipak si ti jedna srećna žena.Bog te je učinio kraljicom, on ti je dao svoj najveći blagoslov. Blagoslov je biti nečija mamaaaaa! Prođeš porođajni pakao, neko lakše, neko teže i kad ti priviju bebu na grudi to je najlepši osećaj na svetu.Taj momenat, to spajanje, ta ljubav ništa se vise ne može meriti sa njom.Da ne diskriminišem očeve, naravno ne bi bilo beba da nisu bili kraj vas i da vas nisu voleli.Tu su tate, pomažu, budu važni, počinju da rade više i bolje. Oni su ipak srećne tate, hranitelji vaše porodice i veliko bravo za njih. Ovde se ipak radi o neraskidivim vezama izmedju majke i deteta. Šta god se kasnije u životu kod dece promenilo i kako god oni brinuli o roditeljima, majka, mama, mati kako god rekli nije pogresno, ona uvek oseća isto, čistu bezuslovnu ljubav.Kada odrastete oseća i veću brigu. Šta li radite, da li ste gladni, zdravi, srećni? Nije to model koji stareći preuzimamo,jednostavno prirodno je da se staramo o našem potomstvu.
Ne čine to samo ljudi, prateći možete zaključiti da to rade i životinje.To čini svaki živi stvor koji ima svoje potomstvo.Nažalost ima nas raznih što kažu stariji.Tako da ima srećom mali broj onih koji se odriču potomstva zarad vlastite nazovimo sreće.Takvi ne lete visoko, umiru u ponoru svoje savesti koja ih proguta. Ni u stotine knjiga ne bi moglo stati da sad pišemo o svakoj temperaturi, priredbi, prvim koracima, prvoj svađi, ali sve to nosi mati u grudima. Mati kao ja oseca se divno. Nemerljivo ih sve volim i za svako od njih ponekad bespotrebno brinem.Kada nisu tu fali njihov smeh, svađa i tumaranje.Fali škripa vrata, puna sudopera i bojler koji jadan plače od muke. Osecam ako nisu dobro ma i da su mi milionima kilometara udaljeni. Naše veze su neraskidive. Nikada se nisam pokajala što sam mati. Ni sve one neprospavane noći, ni dani kada sam možda gladovala, ni tuga što kad zatraže skupu igračku a ja okrenem glavu i molim zemlju da me proguta. Znao je Bog u meni šta radi. Sve je trebalo baš tako i hvala Bogu u meni što je stvorio odlicne klince. Bravo za moje devojčice i mog dečaka, bravo za sve njihove uspehe i neuspehe! Sve to je učinilo i činiće od njih odlične ljude, tople ali karakterne.Uz njih sam dok u meni kuca i kad moja misija prođe uz njih sam još više. Samo sam ih jedno zamolila. Gde god bili, šta god radili da ne zaborave jedno na drugo.Da ne bih mogu slobodno reći slinila dok pišem ovaj tekst, ajd šibajte da se igrate, šetate, a od skoro i ljuljate svoju decu. Nije lako biti mati, zar ne?
Autor: Sanja Radojković Đurđević
