NEOBIČNO PISMO

Jutros sam pred svojim vratima našla jedno pismo. Poslato je na moje ime, ali ne piše odakle, niti ko ga šalje… Zlatna slova, prekrasan rukopis… kao da se nekom magijom stvorilo tu.

U čudu sam ga unela u kuću, razmišljajuću par minuta o tome da li bi trebalo da ga otvorim. Sigurno da treba, glasi na moje ime… Ipak, izgleda tako misteriozno i lepo da se u meni istovremeno javljaju ogromna želja za tim da ga pročitam i neka vrsta straha – kao da ću nešto pokvariti ukoliko ga otvorim.

Uzimam nož za otvaranje pisama (jer nešto ovako lepo ne zaslužuje da bude iscepano) i lagano otvaram kovertu. Iz nje izvlačim beo, deblji papir na kome kao da su ugravirana isto onako prelepa zlatna slova.

Pisalo je samo par reči: JA SAM DOBRO. SVE JE U REDU. NE BRINI SE. BUDI SREĆNA!

Mojoj zbunjenosti nije bilo kraja, na momenat sam pomislila da ludim. To što mi se motalo po glavi ne može biti, kosi se sa zdravim razumom, nije moguće… Stajala sam nepomično i držala pismo u ruci trudeći se da nađem neko razumno objašnjenje, da odgonetnem ko bi mi to mogao poslati, a čak sam pomišljala i na to da se neko šali sa mnom.

I tako, dok sam razmišljala i prevrtala hiljadu scenarija u svojoj glavi, vetar je dunuo malo jače, otvorivši mi do tada odškrinute prozore. To me trgnulo i okrenula sam se da ih zatvorim. Dok sam prilazila jednom prozoru, ugledala sam belu golubicu koja me samo pogledala u oči i naglo odletela.

Zatvorila sam prozore i sela na fotelju ubeđujući sebe u to da je zaista sve u redu i da ne gubim razum. Prislonila sam ovo neobično pisamce na grudi, zatvorila oči i osetila dobro poznat miris. Ne, ja ne ludim, odlično znam šta se desilo i odlično znam odakle mi je stiglo pismo.

Nasmešila sam se i pogledala ka nebu tražeći belu golubicu – nije je više bilo. Odletela je svojim putem, otišla zadovoljna jer je znala da je pismo u pravim rukama. Vetar je prestao da duva, mir se osećao napolju, a i u meni.

Što da ne, biću srećna!

Autor: Bojana Krkeljić