NEKADAŠNJI NAPICI ILI NOSTALGIJA UKUSA

Danas u samouslugama imate svega – hiljadu pića. Ili, bolje rečeno jedno piće, a hiljadu različitih firmi i brendova. Mnoštvo nijasni, izobilje… Izbor je onoliki.  Rafovi krcati, ne mo’š se odlučiti. To je nama naša borba dala. Nekad se brate znalo čime se gasi žeđ ili šta se poručuje po kafanama i poslastičarnicama. I bez čega nije mogla da prođe manifestacija poput vašara ili korzoa. Upadajte u vremeplov okusa i dignite čaše u zrak. Kucnimo se za povratak romantike na velika vrata!

Romana Vekija je malecko naselje na krajnjem zapadu italijanske čizme. Pripada regionu Latina i regionu Lacio. Nalazi se na 20 metara nadmorske visine, a prema poslednjem popisu iz 2011. godina broji impozantno mali broj stanovnika – svega 18. Slavu ovog seoceta možda je svetom najbolje pronelo piće – Vekija Romana (Vecchia Romagna). To je vrhunski konjak sa 38% alkohola u sebi, smeđe je boje i pakovano je u elipsaste boce nepravilnog oblika od 70dl. Destilacija od najboljeg grožđa, ostavlja se da dugo, po više godina odleži u hrastovim bačvama. Na boci postoje oznake koje određuju kvalitet napitka, koji se meri po tome koliko je odležao. Što duže to kvalitetnije. Kreće se u rasponu od dve do preko 6 godina i oni koji su stari toliko imaju naziv: Triophe, Tres Venerable i Paradise.  Piće ima aromatičan, jak i pomalo suvkast ukus. Konjak je piće popularizovano u 17.veku ponajviše u Engleskoj i Nemačkoj.  Kod nas je ovo piće bilo izuzetno popularno osamdesetih godina prošlog veka.

Džozef Prisli engleski je naučnik koji je živeo u 18.veku. On je izumeo soda-vodu.  Soda voda je gazirana voda, tj. obična voda koja je pod pritiskom obogaćena ugljen dioksidom. Proizvodili su je sodažije u sodarama (zanatskim sodadžijskim radnjama). Pakovana je u sifone, odnosno sifonske staklene boce sa metalnom ručkom gore pomoću koje se šprica i sipa u čaše. Bila je prilično jeftino piće, obavezna u svim kafanama, pomoću nje se pravila bevanda, iliti šrpicer ako se pomeša sa belim vinom. Takođe, ako se dodaju ekstrakti šećera različitih ukusa, nastajali su sokovi poput oranžade, klakera ili kabeze.

 

Oranžada ima dodatak koji mu daje atraktivnu narandžastu boju i ukus treba da podseća na pomorandžu, dok je klaker braon, crveni ili lila i najčešće ima ukus kruške. A kabaza na turskom znači sok se dobija od biljnog sirupa i sode i najčešće je crvene boje. Ovo su sve bili osvežavajući napici koji su se služili u staklenim bocama od dva decilitra sa porculanskim čepom obujmljenog gumom zbog dihtovanja.  Klaker je čak imao pri poklopcu kuglicu koja upadne u piće kada se otvori. Uvek se prodavao i servirao uz puno leda u poslastičarnicama.  Osnovana je omladinska organizacija “Kabeza kao način života”, a iako su ovi sokovi pometeni sa današnjeg tržišta, u Nišu se i dalje proizvodi klaker u radnji bogate tradicije od četiri decenije. Nije bilo većeg vašara ni korzoa bez klakera.

 

Bozu prave zanatlije koje se zovu bozadžije. To je piće bež boje koje se dobija fermentacijom vodenog rastvora kvasca, kukuruza – projinog brašna i šećera. Ispadne ko gusti sok. Služila se najčešće uz baklave i tulumbe u poslastičarnicama orijentalnog tipa koje su kod nas najčešće držali Albanci. Osim klasičnog, i od boze je mogao da se napravi špricer, u kombinaciji sa limunadom!

Autor: Aleksa Ćelap