Ne bavim se tuđim otrovom, bavim se onim kako da sebe ili nekoga ne otrujem-Tamara Kučan. U današnjem članku nećemo govoriti o knjigama već o ljudima koji stvaraju iste. Ovo je članak u kome ćete moći da saznate kako je to kada kreirate likove od papira, pravite zaplete,rasplete i koliko je odricanja i žrtve potrebno da biste postal jedan uspešan pisac. O svemu tome sa nama je govorila jedna mlada domaća spisateljica, autorka u usponu, čiji su romani godinama unazad postali poznatiji kao bukstagram i buktok senzacije i koji zaista zbog svog kvaliteta opravdano postaju poput nekog najlepšeg virusa koji se širi među knjigoljupcima.
U današnjem intervjuu, imali smo tu čast da ugostimo jednu divnu, mladu ženu koja je megatalenat za pisanje. Ženu koja je za čak šesnaest godina svoje karijere napisala petnaest romana od kojih bi svaki naredni postajao još veći hit. Ženu koja se isključivo godinama unazad takmiči samo sa sobom i trudi se da nadmaši sebe od prošlog puta, koja neumorno radi na kvalitetu svakog novog romana.
Ne bavim se tuđim otrovom, bavim se onim kako da sebe ili nekoga ne otrujem-Tamara Kučan
Ženu koja je pisala o mnogim društveno-aktuelnim temama kao što su: sekte, elitna prostitucija, život tinejdžera u Beogradu, toksični odnosi – odnos žrtve i manipulatora kao i mnogih drugih tema koje je obradila i koje nas tek očekuju. Ona je Tamara Kučan, a mene je, njena izuzetno jaka knjiga, knjiga u kojoj je nama kao čitaocima ostavila svoju dušu i svoju priču na dlanu, nagnala da joj postavim nekoliko zanimljivih pitanja. Ta knjiga se zove “Između redova” I ona je autobiografskog sadržaja.
Draga Tamara, u svom autobiografskom romanu “Između redova” rekla si da si jako volela da čitaš kao mala, pa bi nas zanimalo koja je tvoja omiljena knjiga iz tog doba koje se sećaš i dan danas?
Mnogo je dragih knjiga iz mladog-tinejdž perioda, ali one najdraže su Pisma Indiri, Mali Princ, Dnevnik Adrijana Mola i Hari Poter. Kao tinejdžerka, čitala sam zaista sve, iako su ovi naslovi žanrovski različiti, svaki od njih ima posebno mesto u mom srcu.
Kako si sada već, da kažem megapopularna spisateljica u jeku slave čiji romani su postali bukstagram i buktok senzacija, i kako verujem da je potrebno jako puno odricanja da bi jedna knjiga nastala, verujem i da se predano baviš pisanjem da li i sada, godinama kasnije, kao pisac imaš ponekad vremena za knjige i da li im se rado vratiš onda kada ti to prilike dozvoljavaju?
Uvek imam vremena za knjige. Ne koliko bih volela, ali čitanje je sastavni deo pisanja. Zamislite pisca koji ne čita – prva ne bih ništa njegovo čitala.
Koliko je potrebno žrtve i odricanja kako bi jedan roman nastao i na šta treba mnogi mladi pisci da se pripreme pre no što uplove u te vode, šta je ono što ti nisi znala a što bi im savetovala?
Na to da borba počinje tek kad knjiga izađe i da je zapravo najlepše kod izlaska knjige upravo njeno stvaranje. Ne volim da dajem savete, najpre zato što mislim da ne postoji univerzalni savet za sve pisce, niti smo karakterno svi isti, niti isto pišemo, niti težimo istom, no… Volela bih da sam znala da svet pisane reči nije ružičasto mesto.
Ne bavim se tuđim otrovom, bavim se onim kako da sebe ili nekoga ne otrujem-Tamara Kučan
Kada si uplovila u taj svet književnosti i pisane reči da li si se razočarala kada si videla da nije sve onako kako izgleda i da su mnogi ljudi drugačiji no što se predstavljaju?
Jesam, naravno, ali… Gledam na to kao na buđenje. Treba biti svestan stvarnosti, prihvatiti je, dozvoliti sopstvenim iluzijama da se razbiju. To što je neko sjajan pisac, ne znači da je dobar čovek. To što je neko dobar čovek, ne znači da je sjajan pisac.
Šta misliš generalno o sujeti među piscima i da li misliš da sujeta nekad može da iznedri nešto dobro?
Nisam sigurna koliko sujeta može da iznedri nešto dobro, ali ako čovek nauči kako sa svojom sujetom, ako porazmisli o svom egu i nesigurnostima, možda nešto dobro iz toga može proizaći. Sujeta je otrov, a najviše truje onog ko joj robuje. Zato, umesto da razmišljam o tuđem otrovu, bavim se onim kako da nekoga ili sebe ne otrujem.
Kako gledaš na starije kolege koje u svetu pisaca umesto da podrže mlade talente i budu vetar u leđa predstavljaju za njih kamen spoticanja?
Kako gledam? Ne gledam, okrenem leđa i okružim se onima koji imaju dobre namere prema svakom čoveku. Šalu na stranu. Svako od nas ima svoj obraz, svako od nas bira kako će spavati i da li će s uspravnom glavom i pogledom hodati. Biram da spavam mirno i da se ljudima koji mirno spavaju okružujem.
Ne bavim se tuđim otrovom, bavim se onim kako da sebe ili nekoga ne otrujem-Tamara Kučan
Zanimalo bi me tvoje iskustvo koje si opisala kao susret sa jednim stranim piscem P i njegove reči koje je uputio tebi, koliko reči nekog afirmisanog pisca mogu da pomognu jednom, da kažem, neafirmisanom autoru, piscu početniku koji tek piše romane u nastajanju? Da li se slažeš da jedna lepa reč može ohrabriti osobu da i planine pomeri?
Slažem se. Lepa reč i podrška mladim autorima je važna. P. je bio veliki vetar u leđa, podrška koja je od njega došla dogodila se u trenutku kada istinski nisam verovala da ću ikada držati svoj roman u rukama, ali zbog njegovih reči, osetila sam snagu, prigrlila sam svoj san i čvrsto obećala sebi da ću drugima biti ono što je meni P.
Koliko je teško u isto vreme biti pisac i baviti se pisanjem sopstvenih romana i biti vlasnik sopstvenih izdavačke kuće i šta je od toga teže, posao pisca ili posao izdavača?
Ne mogu reći da je teško ni pisanje, ni izdavaštvo. Volim to, ispunjavaju me oba, ali čovek je biće koje nekada treba i da spava, pa umem da dovedem sebe do velike iscrpljenosti – bilo zbog pisanja, bilo zbog posla – izdavaštva. Često mi govore da ne treba da se dajem toliko, ali ne umem drugačije i onog trenutka kada prestanem u nečemu od ta dva da budem sto posto tu – prisutna, neću se više time baviti. Izazovno – da, teško – ne.
Svedoci smo, mnogi od nas bukstagramera da za vreme sajma knjiga a i generalno, daješ celu sebe u to, dušu svoju ostaviš tamo što bi se reklo kako bi svo vreme svih tih nedelju dana izdvojila za svoje čitaoce.
Koliko je to naporno i koliko odmora ti je nakon istog potrebno kako bi ponovo mogla da se vratiš normalnom funkcionisanju jer verujem da nespavanje, rad i umor uzimaju svoj danak?
Nakon Sajma mi treba oko mesec dana da bi se moj život vratio u normalni tok. Čitaoci nekada izgube iz vida da smo i mi pisci/izdavači samo ljudi. I mi peremo sudove, veš, peglamo, usisavamo, odlazimo u nabavku, kasnimo s računom za struju. Svakodnevica trpi tokom sajma, posao koji se obavlja mimo sajma – takođe. Odmor nakon sajma je samo zamisao, zapravo ni ne pamtim da sam posle nekog sajma zastala i odmorila. Čak i kada sam promenila geografsku tačku – radila sam.
Da li si bila na sajmu kao čitaoc i šta je lepše od toga: posetiti sajam kao čitalac koji upija miris knjige i merka naslove ili kao pisac koji potpisuje drugima svoje sopstvene romane?
Beše to davno. Sada naslove merkam samo na putu do toaleta. Ove godine – nisam ništa ulovila, ali slala sam svoje drage ljude u lov naslova za mene. Nedostaje mi taj deo sajma, ali bilo bi nezahvalno da se žalim.
Osvrnućemo se, naime na to da si par puta napisala u knjizi da kada si pisac puno puta stavljaš glavu u torbu i da je to jako težak podvig i izazov, da si sebe dovela donekle par puta u opasnost sve u svrhu istraživanja zbog svojih romana u nastajanju, i onako okvirno da li bi mogla da se osvrneš na sav taj istraživački proces i kažeš nam koji ti je bio najteži podvig do sada, zbog istraživanja koje knjige si najviše sebe dovela u neki rizik?
Istraživanje je sastavni deo mog pisanja. S obzirom na teme koje biram, rizik postoji, ali naučila sam koja je to granica do koje idem. Ta granica je – niko ne sme biti povređen. Ako govorimo o ugrožavanju sopstvene bezbednosti zbog priče, definitivno bi to bila istraživanja za roman Indigo i roman Kapija. Nisam sigurna da bih se sada, s ovom pameću i godinama, na tako nešto usudila. Ok, lažem. Zaista lažem. Nadir – nova knjiga koju pišem zapravo testira moju smelost, znatno više nego sve prethodne.
Svi smo svesni toga da je godinama unazad štand “Urban Arta” kao tvoje izdavačke kuće na sajmu bio najuređeniji. Ono što mene zanima jeste zašto baš roze? I otkad se rodila ta želja za širenjem feminizma i osvešćivanjem žena da mogu mnogo toga pa čak i “muške poslove da rade”?
Naš URBAN ART logo sadrži dve boje, roze i crnu boju. Roza predstavlja sve ono nežno, svetlo lepršavo i sve ono što je često predmet predrasuda. Crna boja predstavlja teme o kojima su knjige koje objavljujemo. Dakle, ideja je bila spojiti nespojivo i prekinuti začaran krug ili-ili, mišljenja u opozitima i biranja isključivo jednog foldera.
Apsolutno je okej biti i nežan, i grub, i svetlo, i mrak, i dečak, i devojčica, i devojčica koja je dečak, i dečak koji je devojčica. Ne trudim se tendeciozno da širim feminizam iako nekada žalim što feminizam nije ,,virus“ koji će sve da nas ,,razboli“. Feminizam je deo mene, mog stvaralaštva, moje priče, mog života. Ne namećem ga, ne bijem ljude da na silu shvate važnost istog, ali da… Kad god mogu tu sam da svojim rečima, pisanjem, pre svega ličnim primerom podsetim na važnost istog.
I za sam kraj, verovatno bi se većina bukstagramera sa mnom složila da bi tvoji romani bili odlična podloga za neku ekranizaciju istih i da bi to ispalo maestralno kada bi u to srcem ušao ceo kvalitetan tim od režije, do glumačke postave i kada bi za tako nešto postojalo visokobudžetno pokriće. Verovatno su i mnogi naglasili šta bi voleli da vide u ekranizovanoj verziji, ja bih volela da se jednog dana realizuje serija po motivima romana “oflajn” i “onlajn” ali ono što mene zanima, koje bi ti romane kao autorka istih volela da vidiš kao ekranizovanu verziju?
Mislim da su ,,najfilmičniji“ romani Profajler ili 11:12. Ne znam zašto to mislim, ali od svih romana – verujem da oni nose najveće pouke prijemčive i televizijskoj publici.
Hvala ti puno, Tamara, što si izdvojila svoje slobodno vreme i dala odgovore na neka naša pitanja, želimo ti puno uspeha u daljem radu i da dosegneš nove visine. Hvala ti što si bila deo ovog intervjua.
Intervju obavila: Nina Miletić
