Kako reče moj stari komšija: „Veru drže popovi i lopovi.“ A meni se to odmah urezalo i ne vidim tu ništa pogrdno. Svi mi nešto znamo, pa smatrali nas pravednim, ili onim drugim.
Smatram da smo svi na neki način isti. Ono što nas razlikuje su naša shvatanja i to kako smo naučili da živimo. Lako nam je da osudimo ono što se kosi sa našim načinima. A da li mi znamo najbolje? Izgleda najviše znamo onda kada smo svesni koliko ne znamo. Jer smo jedino tada spremni zaista druge da čujemo. Dok pametujemo, ostajemo uskraćeni za neko veće znanje.
„Ako si najpametniji u okruženju, promeni okruženje“, reče neko mudar, a i skroman, za aroganciju tu nema mesta. Najmudrije savete su mi dali oni za koje drugi kažu da su neuki. Nije da sam toga ranije bila svesna, a verovatno nisu ni oni.
Naučena sam da na sve ljude gledam isto, te da svakome dam priliku.
Iznenadili biste se koliko se može naučiti od onih od kojih to najmanje očekujete. Dok oni koji su u poziciji da nas uče, nisu ni sebe naučili. Naš je izbor čije ćemo znanje primeniti i koliko smo otvoreni. Kada sledeći put za nekoga pomislite „ma šta on zna“, zapitajte se šta uopšte znate vi? Pre nego što potcenite nečije životno iskustvo, pogledajte malo kako živite i koliko vam služe sopstvena uverenja.
Na kraju našeg razgovora, dobih najbolji savet, od čoveka koji kaže da nema kako da me posavetuje, jer nije umeo ni sebe. Reče mi: „Nemoj da slušaš mene, poslušaj sebe, ne znam ja mnogo.“ Oo, znaš, itekako znaš.
Autor: Ana Milovanović
