NAUČIMO DA VOLIMO TO ŠTO IMAMO

Sećam se, devojčica dok sam bila, nerviralo me to što sam bila bucmasta. Mislila sam da sam jako debela.

Onda sam krenula u srednju školu i sve me je nerviralo na meni. Radila sam iscrpljujuće vežbe, bavila se sportom, jela kao ptica i iako sam imala dobru liniju, mislila sam da sam debela.

Sa 25 sam se udala. I verovatno, kao i većina žena u prvoj godini braka, bila sam na oblacima. Živeli smo sami. Napravili smo naš maleni, slatki dom. Kao dobra žena kuvala sam za nas dvoje i spremala ukusne večere. Sve bi to bilo super da nisam i ja večerala. I kilogrami su krenuli da se nižu. Onda mi se desilo nešto o čemu sam dugo maštala, zatrudnela sam. A kad si u drugom stanju, onda treba da jedeš sve što poželiš, mislila sam ja. Dobijenih 17 kg u trudnoći brzo sam skinula, ali oni slatki kilogramčići, dobijeni od onih ukusnih jela u prvoj godini braka, tvrdoglavo su ostali.

Opet vežbe, aerobik, šetnja sa detetom, ali kilogrami su teže padali. I nikad nisam došla na onu devojačku „debelu” figuru.

Onda je došla druga trudnoća pa godine pa slabo kretanje pa „samo malo čokolade“ i mnogo sam se udaljila od devojačkih oblina.

Tako, večito nezadovoljna, gledam pre neki dan televiziju.

Jednoj ženi odstranili dojku, druga nema dece, ne može da zatrudni. Tamo neka živi loše, jedva prehranjuje sebe i decu.

Pogledam se u ogledalo i upitam sebe: „Zdrava si, imaš zdravu decu, divnog muža, imaš da pojedeš sve što poželiš, toplo ti je u kući, imaš posao dobar…. Šta hoćeš?

I tada shvatim koliko sam u stvari srećna. Samo kako to urezati sebi u pamet i setiti se toga kad god krenemo nešto da kukamo?

Napisati na ogledalu u kupatilu? Ili sebi na čelo? Ili, ne daj Bože iskusiti nešto od tih pravih muka?

Trudimo se da naučimo sebe i svoju decu da poštujemo to što imamo i da volimo sebe takve kakvi jesmo. Da ne izazivamo nevolju.

 

Autor: Sanja Trninić