Evo javno otvoreno da kažem svima koji se čude i koji me kude. Nisam otvorila tu kapiju 2 godine. Nisam želela, nisam imala hrabrosti i nisam htela. Nikada je ne bih takla, ali postoje okolnosti zbog kojih ću to uraditi. Onomad je majki prošlo dve godine od kako me je napustila, par meseci unazad i ocu je prošlo isto dve ,a uskoro će i nani izaći dve. Htela sam sve to da ostavim posle njih kako je ostalo, da sve istrune. Ništa mi materijalno nije važno kada nema više njih. Trebalo je da pre neki dan odplačem, izurlam tugu, da otrčim u besu i očaju par krugova oko Šumarica, ali nisam… Prevarila sam se misleći da sam taj nivo na toj emociji prevazišla. Nisam i nikada neću. Ja sam njihovo krv i meso i niko ne može da poredi moju emociju nakon gubitka njih sa svojom. Može da vam bude žao, ali molim vas, manite me toga. Pogotovo me manite osećaja nabijanja krivice sam Bog zna šta sam pokušavala da budu još ovde, a da niko to i ne zna. Ono narodski guraj dalje, imaš decu itd… pustimo to, to su saveti, nekada je bolje prećutati. Guram dalje naravno i sve uz to, ali praznina je večna i trostruka. Nisam otvorila muzej moje tuge da se ne srušim na tom pragu. Da me očeva cipela ne podseti na dane kada me je vodio na pecanje i da me majkina varijača ne podseti na miris pasulja. Da ne legnem na njihove jastuke i umrem, e zato nisam!
Niko se nije od dušebrižnika zapitao zašto nisam otišla, uzela neke stvari. Samo zato što sam ih iskreno volela i što mi njihovi materijalni ostaci bude bujicu sećanja i tuge. Nisam bila spremna, nisam ni sada. Ne mogu da budem spremna da pakujem njihove stvari, ljubim ih i guram u kutije i kese. Ne znam kako ću preživeti taj dan, ali bliži se. Prostor bi valjalo da oslobodim, ali… toliko uspomena u muzeju moje tuge. Znam nisam jedina koja je prošla ovakav užas u par meseci, ali vreme nije zalečilo ama baš ništa. Sve će učiniti ova jaka ja kada otvorim tu škripavu kapiju da se konačno oprostim sa njima. Moja duša mora da se oprosti i pusti. Počivaju oni, ide kako je rečeno, ali koliko snage treba pustiti? Koliki si mi Bože pod noge kamena spoticanja bacao, koliko šamarao izlupao, hvala ti? Sada znam zašto je sve tako, nešto mogu i da naslutim. Stvorio si osobu koja je sama u očaju ojačala. Sama našla način i put, nije bilo lako ali sada znam… Hvala ti što si mi dozvolio da budem kći tako divnih ljudi.
Autor: Sanja Radojković Đurđević
