MOŽDA ZATREBA

Odoh da nađem mir u sebi!

Napeto pakujem stvari u torbe, znam i sama da su neke suvišne, ali uvek ono ,,možda zatreba” mi zuji u glavi.
Odlazimo porodično na odmor. Put nervozan kao i ja, ali stižemo. Jutro me dočekuje, talasići pljuskaju obalu, miris peciva iz obližnje pekare i kafa. Sreća u meni se širi i srce i duša otvaraju. Ovo je momenat koji želim.
Ja želim da kao ovaj momenat, bude čitav moj život. Mir, sreća, užitak!
Miris mora dušu budi, a zvuk talasa pleše sa otkucajima mog srca. Turisti prolaze sanjivi, neki trče neki šetaju. Meštani pozdravljaju jedni druge, milo mi i toplo oko srca. Obala sa sitnim kamenčićima, ležim na njima i upijam sunce. Širim svoju sreću i ljubav. Različite generacije su tu na odmoru. Bakice i dekice pod suncobranima, čitaju novine, a poneka od njih pliva sa šeširićem na glavi. Gledam ih, dragi su mi, tako ću i ja kroz koju godinu. Dečija graja prija mi, ne uznemirava. Prskanje i vika mi ne smetaju, da sam kući, možda bi me pomalo nerviralo. Ovde osećam mir i moje srce je otvoreno baš zato što je srećno.
Mlađi parovi se grle u vodi, vode ljubav očima, ma neka ih neka uživaju. Ulični prodavci i vatromet boja. Miris kopertona i morske vode, ne postoji lepši miris na svetu. More, splet boja i živog sveta, prostranstvo svega mi dragog, moj opijum i moja sreća oduvek i zauvek.
Šta će mi oni koferi? Šta će mi šeširići i mazalice? Ovde je voda da mi misli smiri i dušu opere.
Ovde je sunce da mi sreću u grudima raspiruje i mazi mi kožu kao majka nekada. Taj se miris ne opisuje, on se nosi u srcu i duši zauvek.
Ovde sam, svoj na svome i hvala dragom Bogu što sam ovde.
Došla sam da nađem mir u sebi, smešna sam kad tako kažem, ali i mir i sreću nalazimo u sebi kada to zaista želimo.
Uzimam školjkice i lepe oblutke kamenčića. Sve ću to poneti kući, staviću u kofere.
,,Možda zatreba”, kada ne budem ovde da mi kaže da me čeka, da opet dođem da nađem mir u sebi.
Autor: Sanja Radojković Đurđević