MORANJE I DRUGE GLUPOSTI

Na pisanje ovog teksta inspirisala su me upravo događanja koja imaju veze sa pripremama za njegovo pisanje. Ali, krenimo od početka.

Pre otprilike dva meseca krenula sam intenzivnije da se bavim pisanjem bloga o mentalnom zdravlju. Imala sam osećaj da toliko toga trebam da podelim sa drugim ljudima, toliko sam želela da što više mojih iskustava i znanja ugledaju svetlost dana u obliku ovog bloga. Imala sam napade inspiracije, kada bih sela i u roku od pola sata imala gotov tekst. Jednom su čak rečenice krenule da mi se ređaju u glavi na putu do kuće sa posla, i činile su mi se toliko dirljive i snažne da sam čak pustila suzu (narcistički, znam). Jedva sam izdržala put do kuće i utrčala da ih zapišem.

A onda su počele da stižu reakcije na moje tekstove. I ja sam počela da osećam povećanu odgovornost prema mojim čitaocima. Krenula sam da čitam i učim o tehničkim aspektima vođenja bloga i o nekim osnovnim pravilima koje preporučuju iskusniji blogeri.

Jedno od tih pravila je da se mora zadržati konzistetnost u pisanju. To znači da ne bi trebalo praviti veće pauze između dva objavljivanja i da bi trebalo objaviti minimum jedan post nedeljno. Ja sam do tad već bila iscrpela svoje početne ideje koje mi je bilo najvažnije da podelim i trebale su mi nove ideje i inspiracija. Na kraju krajeva, svugde piše da se MORA ispoštovati raspored.

E, tu kreće moja blokada. Odjednom nije bilo dobrih ideja. Ili ih je bilo, pa bih ja napisala nekoliko rečenica ili čak pasusa i onda bi mi sve to izgledalo kao da je napisao đak prvak za pismeni sastav i jednim potezom bih sve obrisala i zatvorila dokument. Samonametnuti rokovi su me sve više pritiskali a inspiracije je bilo sve manje. I onda sam se zapitala šta je to što je stvorilo toliku blokadu kod mene?

Misli su me odvele u prošlost, na jedan razgovor koji je zvučao otprilike ovako:

Ja: „Ja MORAM da pređem čitavu knjigu za ovaj ispit. Ostalo mi je još 100 strana i ne znam kako ću sve stići, ali moram.“

Druga osoba: „Ali, Marija, Vi ne morate da pročitate sve.“

Ja: „Kako ne moram? Ako ne pređem sve, rizikujem da padnem ispit, tako da nema druge.“

Druga osoba: „Ne morate. Ali kad to shvatite, onda ćete verovatno i stići da pročitete sve.“

To je bilo to. To je taj razgovor koji me je naterao da duboko razmislim. Shvatila sam da je to MORANJE u mojoj glavi napravilo ogromnu blokadu i anksioznost i da dok god razmišljam da ne postoji alternativa neću moći da se skoncentrišem na ono što je bitno. Pokušala sam da objasnim sebi da ne moram da pročitam sve iz više razloga. Jedan je taj što će se možda desiti da, iako preskočim neki deo, taj deo možda neće ni doći na ispitu. Drugi je taj da, iako se taj deo pojavi, ja možda mogu da dobijem prolaznu ocenu i bez tog dela pročitanog. Treći je da nije smak sveta ni ako padnem na ispitu – uvek postoji sledeći rok.

I onda se desila čarolija! Kad više nije bilo opterećenja, čitala sam sa opušteno i sa interesovanjem i, naravno, sve stigla.

Isto sam odlučila da primenim i u situaciji pisanja. Rekla sam sebi da ću pisati ne zato što moram, nego zato što želim. I kad želim. Ja u stvarnosti nisam imala rokove za moje tekstove i mogla sam sebi da dopustim ovaj luksuz, a kad neki ljudi zavise od vas, onda je pristup svakako drugačiji. Ali ovde je u pitanju bio isključivo samonametnuti zahtev.

I kada sam krenula više da gledam spolja, na pojave koje se odvijaju oko mene, i razmišljm o drugim stvarima a ne o tome kako nemam inspiracije i kako moram pod hitno nešto da smislim, inspiracija se vratila.

Jedan od razloga zašto pišem na ovu temu je to što je ovakav pristup primenjiv na većinu situacija. Postavljamo sebi izmišljene zahteve koji nas samo sputavaju u našim ciljevima. Ako kažete sebi da ne smete da zapalite više ni jednu cigaru do kraja života, šta mislite, šta će vam stalno biti na pameti?

Ili ako krenete na dijetu koja isključuje vaše omiljeno jelo, šta mislite kako će se osećati vaš mozak kada mu kažete: „No, no, od sad, pa na dalje i ubuduće, zaboravi na tople sendviče zauvek!“ Koliko ćete izdržati? A ako sebi kažete da možete da uzmete bilo šta od toga, ali BIRATE da ne uzmete – e, to je već druga priča! Ona sebi možete priuštiti poneki sendvič ili šejk od čokolade, ali nećete stalno misliti o njemu, kao onda kada sebi to sasvim zabranite.

Volela bih da čujem i vaše misli na ovu temu i kako se vi borite sa zahtevima koje namećete sebi 😉

Preuzeto sa sajta:

https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/