Moje dete sa posebnim potrebama je moj blagoslov!

Prosto ne mogu da verujem koliko se na internetu raspravlja o tome da li su naša deca sa posebnim potrebama blagoslov ili ne. Neki ih čak nazivaju „teretom“ ili nešto slično. Imam dosta razumevanja za različita mišljenja. Svesna sam da svačiji ugao gledanja zavisi od njegovog ili njenog uverenja i sistema vrednosti.

Neki koji ovako misle čak i nemaju decu. Neki su roditelji dece sa posebnim potrebama koja sada imaju 20 i više godina. I oni kažu da im je sada previše. Ne sudim nikome: različiti ljudi- različita mišljenja.

Ja pak u suštini svog bića, celim svojim srcem i dušom, smatram da je moja ćerka Joana moj najveći blagoslov.

U ovom članku ću objasniti zašto to nije samo pozitivna mantra koju sebi govorim samo da bih se osećala bolje. Ili da bih se pokazala u „boljem“ svetlu (da bih se pokazala bolje… za koga? :)).

Čak sam negde pročitala komentar da roditelji daju izjave poput: „Moje posebno dete je moj blagoslov“, kako bi preokrenuli tragičnu situaciju (?).

Vidite, moramo nešto da razjasnimo.

Ako ja ili bilo ko izjavi da je njegovo dete blagoslov, to ne znači da uživamo u svakoj sekundi svog roditeljstva; ne znači da želim da moje dete bude takvo zauvek, ne znači da je ne bih izlečila kad bih imala moć to da učinim. To ne znači da sam mazohista koji uživa u… hajde da koristimo blaže reči i kažemo „izazovnim situacijama“.

Kada kažem da je moje dete blagoslov u mom životu, govorim to zato što su mi se otvorile mnoge mogućnosti iz želje da joj pomognem i tokom raznih koraka koje smo morali da preduzmemo (kao što su dugi boravci u bolnici i beskonačne terapije i slično). Život mi se popravio na toliko nivoa, i ne znam kako bi sve izgledalo da nisam iskusila ništa od toga.

To je moje iskustvo sa mojim detetom.

Ona ne komunicira verbalno i ne možemo znati kako bi se izjasnila da ima intelektualno razumevanje i da govori. Od srca verujem da su njeni izazovi blagoslov za nju i mene.

Za nju mogu reći da je dobila moju najbolju verziju baš zbog toga kakva je. Ovo mogu da potpišem ako je potrebno.

Od mene je dobila bezuslovnu ljubav, nežnost i pažnju. Ima nekog ko je uvek pored nje (i uživa u tome). Ona je dobila tu verziju mene koja je izvrsna u planiranju i organizovanju, odgovorna, brza, fleksibilna, prilagodljiva, saosećajna i puna razumevanja. Dobila je verziju mene koja odlično komunicira sa ljudima, procenjuje njihove karaktere i izvlači najbolje iz njih, imajući u vidu da moram da komuniciram i koordiniram između toliko lekara, terapija, medicinskih sestara, nastavnika i drugih.

Pišem ovo za ljude koji zaista žele da čuju i shvate kako se nečija najveća tragedija može pretvoriti u najveći blagoslov.

Ako mislite da roditelje sa posebnom decom treba sažaljevati i da drugi treba da saosećaju sa njima, to samo znači da mislite da ljudi u takvoj situaciji treba vas da sažaljevaju i saosećaju sa VAMA.

Svaki put kada neko govori o drugima, on u stvari govori o sebi.

Dakle, da li mislite da dete sa posebnim potrebama nije blagoslov, već neželjena tragična i opterećujuća situacija? To znači da VI ne biste mogli da vidite blagoslov u tome da ste na mom mestu. Verujem vam kada kažete da se tako osećate.

Sa mnom to nije slučaj. Nastojim da budem veoma iskrena prema sebi i svojim osećanjima zbog sopstvene dobrobiti. Zbog sebe ne želim ništa da potiskujem i nosim se sa svakom emocijom u datom trenutku. Ne zanima me da gradim imidž optimiste ako se osećam drugačije (zašto bih to radila?).

Zahvalna sam za svoj život i mogućnosti koje još uvek imam na našem putu. U prve četiri godine sam tugovala, gajila negativne emocije i živela scenario „žrtve“. Posle dve godine rada na sebi, mogu reći da je svaka ćelija mog tela zahvalna za Joanu. Za sva iskustva, prevazilaženje prepreka, snagu koju sam stekla i poboljšanja koja sam morala da napravim kod sebe da bih pružila najbolje i njoj i svojoj porodici.

Znam svoj put, sve što se dešavalo, kroz šta smo prošli kao porodica i znam gde nas je to dovelo.

Da li bi bilo bolje da je Joana samo „obično“ dete? Ko zna? Ne znam šta bi bilo da su stvari od početka drugačije.

Da li želim da se pronađe lek za oštećenje mozga? Da! Naravno. Želim da od ovog minuta bude sve bolja i bolja i na kraju potpuno zdrava i bez dijagnoze.

Ali ako se to nikada ne dogodi, moje emocije se neće promeniti. Vidim je kao blagoslov. Znam da je ona blagoslov. Ona me pokreće, inspiriše, daje mi svrhu i radost.

Svakom ljudskom biću su potrebni rast, stimulacija i značenje. Bez ove tri stvari, čovek zapada u letargiju, pa i depresiju.