MOJ PUT KA ISCELJENJU – “RAD NA SEBI”

Sveže jutro. Vetar njiše grane i lagano pirka. Pijem čaj ispred širom otvorenog prozora i udišem čist vazduh. Gledam u nebo. Moja maca je sa mnom. Osećam mir i spokojstvo,  osećam sreću, osećam zahvalnost za sve što imam.

Nisam najnesrećnija na svetu, jer imam dosta toga što drugi ljudi nemaju. U svetu „normalnih“ ljudi uvek nešto manjka, uvek nešto fali. Samo još malo im fali za sreću, samo još to, samo još ovo. Ili su tu izgovori kako nisu postigli nešto o čemu su maštali zbog toga i toga.

Shvatila sam da se ne treba žaliti, već da treba biti zadovoljan onim što imamo i stremiti ka višem. Ali, ako nas neko stradanje zadesi, ne treba se žaliti i kukati. Kako to deluje jadno! Znači li to da sam i ja nekad bila jadna?

Smešno mi je to sada. Kada je izgledalo da imam sve, nisam imala ništa, jer sam bila jadna, a  sada kada izgleda da nemam ništa, ja imam alate koji su mi potrebni da izgradim ono „sve“ čemu inače svi mi težimo. Često sam o tome govorila, znala sam da je krajnji cilj sreća, ali nisam umela da je proizvedem.

Sada imam dijagnozu koju su mi doktori napisali, a ja ću je zvati po Jeleni Pantić „mali onkološki izazov“, dok ne osmislim svoj naziv. Imam dijagnozu, ali se nosim sa njom. Ne mogu da tvrdim da sam sve vreme bila pozitivna, srećna, na nivou, jer nisam.

Plakala sam, stravične misli su me proganjale ( i sada mi je teško da ih se oslobodim), zamišljala sam najgore scenarije svog života. Ukorenjena uverenja o ovom „onkološkom izazovu“ mi nisu dala mira. Strah je preovladavao i dalje je tu.

Ali, ono što me je izdiglo i nateralo na to da se ne predajem, već da nastavim dalje da se borim, suočavam, spašavam, prihvatam jeste rad na sebi i ljudi   koji mi u tome pomažu.

Hvala im beskrajno!

Autor: Katrina Gold