MOJ PUT KA ISCELJENJU – KATRINA GOLD – “KAKO SE IZBORITI SA FIZIČKIM NEDOSTACIMA U ONKOLOŠKOJ TERAPIJI”

Nisam želela da mi fizički nedostaci, kao na primer, privremeni gubitak kose, pokvare doživljaj sebe kao lepe osobe prijatne spoljašnosti, pa sam negativne misli usmerila totalno u drugom pravcu – tako što sebe zamišljam kao lepu, zgodnu ženu, duge, crne kose. Uvek postoji rešenje, pa tako za ovaj problem dobra perika može na adekvatan način da nadomesti taj nedostatak.

Ja tako želim da izgledam, želim dugu, crnu kosu, jer verujem da sam to ja.

Neće mene nikakvi nedostaci sputavati da vodim srećan i ispunjen život bez obzira na dijagnozu.

Dijagnoza je potrebna doktorima, dok ja sebe uveravam da idem ka izlečenju, svakog dana, sa svakom terapijom  ja postajem zdravija. Dijagnoza mi je bila potrebna neko vreme da bi me trgla, pomerila iz zone komfora u kojoj sam bila uljuljkana, ali nesrećna.  Zato je ova dijagnoza rezultat mojih uznemirujućih misli. Po zakonu privlačenja (onako kako sam ja shvatila), dijagnoza je moja tvorevina. Ako sam destruktivnim mislima, pa potom destruktivnim emocijama, uspela da proizvedem nešto tako destruktivno kao što je ova dijagnoza, uspeću da obrnem proces- da destruktivno preinačim u konstruktivno.

Shvatila sam da se bolest ne dešava, već je sami stvaramo. Ako smo bili toliko pametni ili glupi da je sami stvorimo, sada bismo trebali, ukoliko želimo, biti dovoljno pametni da je preinačimo u zdravlje kao i u bolji i kvalitetniji život.

Sve ima svoj smisao, sve se dešava sa razlogom. Ako mi sami ne živimo svoju suštinu, duša sama odabere put. Možemo kukati, jecati, ne miriti se sa „sudbinom koja nam je dodeljenja“ ili možemo ustati, hrabro krenuti napred, boriti se i na kraju prihvatiti svoje biće, svoju dušu, svoju suštinu. Sreća je kada ste Vi-Vi, kada sam Ja- Ja!

Pre nekoliko dana, kada sam sa suprugom putovala za Beograd, rešena da kupim frizuru kakvu želim, počeo je da me opseda strah od dijagnostike.  Krenule su misli, krenuo je bolni osećaj u grudima, nedostatak vazduha, panika. Klasična reakcija za mene kada se uplašim, kada me uhvate loše misli. Onda sam rekla sebi da ću loše misli odmah zameniti lepim i dobrim. Setila sam se reči Ane Bučević koja predlaže u jednom od videa, da zamislimo kao da smo iznajmili i platili nekog   ko će brinuti našu brigu, a mi idemo da uživamo. Tako sam uradila- vizualizovala sam da je neko preuzeo da brine moju brigu, a ja sam mu tražila broj računa kako bih mu poslala novac za to.

Mislim da u našem kolektivnom nesvesnom postoji to ustaljeno uverenje koje me opominje da bih zaboga, trebala da brinem, da stalno ponavljam sebi kako situacija nije bezazlena, da se ne opuštam, da se ne smejem. Kako kad imam ozbiljnu dijagnozu, kako kad me čeka gomila neprijatnih obaveza kod lekara, kako dozvoljavam sebi da ne msilim o tome, već razmišljam o novoj perici i o fizičkom izgledu? Kako, kako, kako?

Postoji to nešto ukorenjeno duboko u meni i u svima nama, verujem o potrebi ozbiljnosti, tuge, brige…

E, to je ono čemu želim i treba da stanem na put!

Pa šta ako sam u ozbiljnoj zdravstevenoj situaciji? Pa šta?

Što bih tošila vreme na brigu o tome? Neka neko drugi brine, a ja ću da uživam!

Za kraj bih citirala Nila Donalda Volša: „ Najbrži način da se promeni osnovna misao ili izvorna ideja je da se obrne proces misao-reč-delo.

Uradi delo o kome želiš da imaš novu misao. Zatim izgovori reči o kojima želiš da imaš svoju novu misao. Čini to dovoljno često i uvežbaćeš um da misli na novi način“

Autor: Katrina Gold