MOJ PUT KA ISCELJENJU- „KRUŠEVAC I JOŠ PO NEŠTO“

Prošle nedelje sam otišla na odmor u Vrnjačku banju sa namerom da šetam, plivam u bazenu i čitam knjige do besvesti. Jednog jutra sam otišla do Kruševca koji je od Banje udaljen 40 km. Bilo je to fenomenalno iskustvo. Jedva sam čekala da ugledam autobusku stanicu Kruševac koja me je podsećala na lepa i  bezbrižna vremena studiranja kao i na prava prijateljstva koja sam tamo stekla za čitav život. Volim Kruševac! To je predivan grad, grad sa dušom.

Posle završenih studija i povratka kući, danima i noćima sam „šetala“ ulicama, uličicama i sokacima tog prekrasnog grada. Za mene je Kruševac asocijacija za sreću, za olakšanje, za bezbrižnost, za lakoću življenja, za besmrtna i večna prijateljstva. Iako smo se raštrkali svako na svoju stranu, ipak se i dalje redovno čujemo, posećujemo, volimo, pomažemo međusobno. Jedna moja večna i zauvek prijateljica sada živi u Beogradu, a druga u Nišu, ja sam u trećem gradu  i naša povezanost je Kruševac. U samom Kruševcu su još neka divna prijateljstva ostala, a to dokazuje i čitav dan proveden tamo od jutra do večeri gde sam imala sa kim da popijem kafu, ispričam se, prisetim starih vremena, stare magije. Imala sam i gde da jedem i gde da prespavam.

Grad je u suštini ostao isti, noge su me same vodile kroz ulice i sokake.

Prvo što sam uradila kada sam se iz autobuske popela do centra, sela sam u predivnu baštu kafe „Grada“ sa koje se vidi čitav centar kao i čuveni Spomenik kosovskim junacima koji je simbol grada, zatim Kuća Simića koja je pretvorena u muzej koja ima za cilj da kroz izložen nameštaj i pokućstvo, prikaže porodični život u kruševačkoj varoši u prvim decenijama dvadesetog veka. Odatle se vidi i Zakićeva ulica, pešačka zona sa gomilom kafića.

Naravno, kafe „Grad“ se više ne zove tako, sada je „Pastelo“, ali je sve osim imena ostalo isto. Kapućino u kafe „Pastelo“ je bio neverovatan. Prosto, ne pamtim kada sam ukusniju kafu popila. Bože, umišljam li? Da li je zaista Kruševac toliko lep? Da li je zaista sve vezano za njega tako čarobno? Ne znam za druge, ali meni jeste.

Posle mog okrepljenja, odlučila sam da odem gde drugo nego do arheološkog parka-Lazarevog grada. Tu su ostaci Lazarevog grada-ostaci Donžon kule kroz koju se ulazilo u grad i deo istočnog bedema koji se na nju nadovezivao. Uzidovima kule i danas postoji hodnik sa stepeništem kojim se stizalo na više nivoa i izlazilo na gradske bedeme. Prostor nekadašnjeg utvrđenja je pretvoren u park u kome se nalazi i muzej. Crkva Lazarica je, uz kruševački grad, najstarije i najvrednije kulturno dobro u gradu. Podigao je knez Lazar kao pridvornu crkvu svoje novosagrađene prestonice u slavu prvog sina Stefana, naslednika prestola. Sagrađena je u 14. Veku.

Da sedim u tom parkiću satima I posmatram tu lepotu oko mene, bilo bi mi malo.

Otišla sam do crkve, kupila sveće, knjigu o svetom Nektariju I magnetiće crkve Lazarice da me podsećaju na ovu divotu. Zapalila sam sveće za zdravlje sebi, mojoj porodici, ali I mom bivšem mužu, poželela da nastavi dalje spokojan, da pronađe svoju sreću, ali pre svega da ja otpustim ljutnju i bes što me je ostavio usred onkološkog lečenja, što su zaveti u crkvi na venčanju “i u zdravlju i u bolesti…” bili prekršeni, što je hladan prema meni, što pokazuje da mu je sve jedno što vise nismo zajedno, što me ni jednom nije pozvao da pita kako sam, što je svaki put kad smo se sreli žurio da ode na piće sa drugarima…

Otpuštam! Neka ide svojim putem I želim mu sve najbolje.

Neću skretati sa ove lepe teme na ružnu, jer želim još da pišem o Kruševcu.

Kruševac  jednako ljubav, toplina, sreća, sloboda, prijateljstvo na kub!

Ispostavilo se da je urednica ovog magazine “Shine” upravo iz Kruševca, što mi je bio samo još jedan znak da sam na pravom putu kada pišem za ovaj magazin. Da, upoznala sam Lidiju Gajić, divnu, prelepu, dobru, osećajnu, ambicioznu mladu ženu koja ima porodicu, poslove i koja sve postiže, koja stiže da sve  obaveze odradi, da se posveti porodici I da radi na sebi i na svom izgledu. Ona je dokaz da se sve može kad se hoće, ona je dokaz da nema izgovora.

Ukazala mi je na to da je moja želja za pisanjem i motivisanjem ljudi sasvim ispravna I da treba da idem tim putem. Dala mi je vetar u leđa i sada je vreme da se saberem I nastavim sa ozbiljnijim radom. Najveću podršku u vezi pisanja I objavljivanja mojih priča, o tome da kroz pisanje mogu da pomognem drugima koji prolaze “onkološki izazov” dale su mi Katica Đorđević I Lidija Gajić I hvala im na tome neizmerno.

Da li treba da spomenem I to da je pisanje moj hobi, moja ljubav, moja ispunjenost i moj budući posao.

Što se lečenja onkoloških bolesti tiče, važi jedno pravilo koje sam sama otkrila boreći se sve ove godine, a to je ne odustajati nikako!

Trenutno čitam  knjigu “Vjerujem u čuda 2” od Ane Bučević I naišla sam na tekst Snežane Milunović u kome govori o svojoj ćerkici koja se razbolela od leukemije kada je imala svega tri godinice I kako ona-majka, ni jednog trenutka nije ni pomislila da je bolest neizlečiva i da dete prima otrov u svoj organizam. Želim da citiram šta je Snežana napisala, jedan mali, ali efektni deo:

“Danas svima govorim da je nije izlečila hemoterapija, već impulsi koje sam joj slala, radost koju sam joj podizala I optimizam kojem sam je učila. Ona je u toj bici bila glavni igrač I nije smela potonuti, kao ni ja. Njoj je bila potrebna moja navigacija. I imala ju je. Priznajem da to nije bilo moje svesno, već instiktivno držanje, moj instikt za opstankom, onaj koji svako živo biće ima. Onaj instikt koji izgubimo negde usput u odrastanju, a to su pozitivne vibracije. Mi sebe nismo videle tamo gde su mnoga deca odlazila zato što su  ih njihovi roditelji otpisali, prestali se nadati i digli ruke. Jer njihovi roditelji su ih videli kao bivše, oplakivali ih svakog dana, jadali se, mislili i bojali se smrti- i svedočili su smrti. Mi se nismo bojale. Mi nismo ni mislili “o ružnosti” kako bi moja Anči rekla. Mi smo se videle kod kuće sa sekom I tatom, kako idemo na more I kako… sve što želimo. Tako je usledila čuvena rečenica moje devojčice koju je znala ponavljati kad bi joj svega bilo dosta- Ma pobediću ja ovu bolest!

I pobedila je!”

Bože, kako sam se naježila dok sam čitala njenu ispovest, Bože, kako je ova žena bila u pravu, kakva je bila lavica. I podsetila me je na mene! Ni ja se ni jednog trenutka nisam osetila bolesnom, ni jednog trenutka nisam pomislila da je bolest neizlečiva, bila sam pozitivna, nasmejana, bila sam borac.

Sve za šta su mi rekli da “leči rak” sam probala koliko god gadno bilo. Sve što možda može da me izleči sam pokušala i bila sam istrajna.

Ne odustajte, nikada!

Autor: Katrina Gold