Ja sam neko ko je konačno završio sa ratovima, rvanjima sa problemima, sa pristajanjem na manje radi neke sigurnosti. Sigurnost nije ostajanje u zoni komfora po svaku cenu, jer mislim da se treba usaglasiti sa sobom, sa željama svoje duše, a ne sa ustaljenim I opšte prihvaćenim društvenim pravilima.
Uz million I jedan izgovor, sama nisam uspevala da ja budem ja, pa se umešala visa sila.
Svemir, Vaseljena, Univerzum, Bog, nazovite kako hoćete, ali poslat mi je “onkološki izazov” po drugi put u životu kako bih spoznala svoju suštinu I prihvatila sebe onakvom kakva jesam.
I umesto da hulim , kukam, jecam, ja sam zahvalna iz mnogo razloga, a pre svega što krećem na put ka duhovnom, psihičkom I fizičkom isceljenju.
Put ka prihvatanju realnosti vodi do promena
Ovo nije običan put za koji nam je potrebna autobuska ili avionska karta, destinacija, kofer i možda društvo za putovanje.
Ovo je duhovni put. Destinacija i krajnji cilj je isceljenje duše i tela. Karta su knjige, nova saznanja, učenje, kofer je primena tih znanja, a društvo čine nekolicina preostalih ljudi u mom sadašnjem životu, koji razumeju krajnju svrhu života, koji se ne plaše izazova koliko god težak bio, koji znaju da se sve što nam se dešava, bilo dobro ili loše, dešava sa razlogom.
Neko je rekao da nam Bog nikad ne daje teret koji ne možemo da ponesemo. Možda sam ja ipak izuzetna u tome, možda sam jača od drugih koji vode „lakše“ živote. Verujem da mi se sve dešava sa razlogom, verujem u viši cilj i da je moja misija upravo počela.
Šta vredi kukati, plakati nad svojom sudbinom? Šta vredi huliti na Boga? Šta vredi prepustiti se i čekati da odemo Bogu na istinu?
Učili su nas da postoje „neizlečive bolesti“, da nam je presudno to što doktori kažu, jer tako piše u njihovim knjigama. Učili su nas da se „ne smemo opuštati i da treba brinuti“. Čude se kad te vide i utvrde da „izgledaš normalno“, kad si nasmejan i pozitivan. Možda bismo trebali da sedimo u kući i čekamo da umremo? Većina se plaši da se ne „inficira“ od ove bolesti, pa beže kao đavo od krsta.
Možda sam i ja nekad tako razmišljala, plašila se, bila na dnu mnogo, mnogo puta, ali ustala sam, popela se, izdigla se. Polako se oslobađam ustaljenih uverenja, ali ako neko misli da je to tako lako, silno se vara, jer to je proces.
Nije dovoljno samo reći- menjam uverenja, jer najpre treba sebe i ubediti u to, a to je golem posao.
Nekada sam pisala blog pod nazivom „Odlučila sam da pobedim“, kada sam se u 31.-oj godini života borila sa kancerom dojke. Mislila sam da je to-to, da sam ga pobedila. Ali ne! Posle četiri godine izazov se vratio, ali na drugom organu. Bilo mi je jako teško da to prihvatim, klonula sam, poljubila dno, valjala se u sopstvenim suzama i u neverici. Nisam mogla da se pomirim sa tim.
A onda sam shvatila da bi trebalo da završim sa svim ratovima, bitkama, da mi više nije cilj da pobedim, već da prihvatim. Prihvatam da ništa nije slučajno, da se sve dešava sa razlogom, da sve ovo sigurno ima viši cilj. Oduvek sam se pitala šta je moja misija u ovom životu, zašto sam ovde, čemu sve ovo?
Da li je odlazak na posao, sređivanje kuće, povremeno isprazno druženje sa prijateljima i rođacima, formiranje porodice. Da li je to sve, da li je to-to?
Nisam imala sreće ili nesreće da živim jedan lak, isprazan život, možda sam bila previše opterećena moranjima i „trebalo bi“ razlozima. Možda sam se previše utopila u okolinu, trudila se da budem kao i svi, tiho patila i nisam obraćala pažnju na vapaje moje duše. Možda mi je zato poslata bolest kako bih sve to promenila i živela svoju suštinu, kako bih ozdravila iznutra.
Mora da je tako trebalo da bude, jer je svaki sledeći život još jedan razred u školi sazrevanja našeg višeg, nefizičkog ja, naše duše.
Za kraj bih citirala Anu Bučević, koja kaže: „Ako nije onako kako ja želim biti, ako stvari odu u drugom smeru, ja znam da je tako najbolje za mene“.
Autor: Katrina Gold
