Nije ljubav tamo gde je savršenstvo.
Ljubav je nesavršena… zapamti to.
Ona živi duboko u našim srcima, zavučena tamo gde je romantika i spava. Mirno spava u prošlim vremenima, onim lepšim i boljim, manje idealnim…običnim. Vremenima u kojim je sve tako spontano i nonšalantno, poput tek osušene kose koja se lagano vijori na povetarcu. Vremenima u kojima si morao da sačekaš i strpiš se da bi nešto dobio, vremenima u kojima si puno maštao jer nisi mogao da saznaš šta te čeka iza ugla… Ljubav se zavukla duboko u nas i čeka da je neko probudi i uvede u neki bolji svet… Ona sanja o najlepšim snovima, o nekim boljim ljudima, o nekim neostvarenim željama.
I dalje je lepa kao što je nekada bila, nosi najlepšu ružičastu cvetnu haljinu ispod koje su joj bele cipelice. I tako na zelenoj klupi, usamljena godinama poput neke žalosne vrbe, spava i sanja…
Samo je ta klupa zajedno sa njom obasjana divnom sunčevom prozirnom svetlošću, ti zraci padaju direktno na nju, na njenu kosu, lice i telo. I dok je svuda oko nje ceo svet siv i tmuran, bez životne radosti i dečjeg smeha, ona je tu i ne sluti koliko je bitna, kao poslednji tračak nade, dobrote i svega onoga što nas čini srećnim.
Na tek par koraka pored nje ljudi prolaze užurbanim koracima, jure sa tašnama na ramenima, sa gomilom stvari u rukama. Namrštenih lica i izgubljenih pogleda, sa telefonima u rukama, vuku svoju dečicu koja pokušavaju da ih sustignu svojim premalim koracima. Ta deca još uvek na svoj način prolaze kroz zemlju čuda i stvarnu, zemlju haosa pretvaraju u svoje dečije fantazije i ne sluteći šta ih čeka iza ugla za nepunih par godina.
Ona spava.
Čuje se sudar dva automobila, iznervirani ljudi izlaze i počinju da viču jedni na druge i ne obrativši pažnju na ostale oko sebe.
Ona spava.
Neki psi nervozno laju na prolaznike, mnogi od njih nemaju ni vremena da obraćaju pažnju na to. Neki penzioneri jedva hodaju i čini im se da će ih horda mladih razjarenih ljudi koja im ide u sustret istom stranom puta, ugaziti svom silinom.
Ona spava.
Momci na biciklama pokušavaju da prodju kroz ljudima zakrčeni deo puta, svako traži svoje mesto u ovom haosu.
Vreme prolazi, a mora sve da se stigne da se uradi u što bržoj mogućnosti. Svako mora da stigne do svog cilja u što kraćem vremenskom roku. Svi negde žure.
U toj masi ljudi, tek poneko lice deluje nasmejano i vedro, obično ono koje šeta polako i staloženo, ono lice koje nigde ne žuri. Ono lice koje je možda slobodno da tog dana radi šta želi.
I svi oni, kao po nečijem pravilu, uživaju u novoj tehnologiji, telefonima u rukama, laptopovima u tašnama, digitalnim satovima, slušalicama na ušima.
I tu nema nikakvog uzajamnog prožimanja… Tu svako misli na sebe i svoje ciljeve, ciljeve svoje porodice, želje i mogućnosti… Kako da što pre istrče ovu trku, kako da što pre preseku crvenu traku i uzmu trofej. Podignu ga visoko, a prazan um i telo bez duše budu srećni što će osvanuti nasmejani na nekoj slici… Svojim izveštačenim osmehom.
I sve to – Da bi nam se divili. Da bi nas voleli. Ko?
Oni što misle samo na sebe, a ne na druge…
Ljubav spava i sanja najlepšim snovima, obasjana sunčevim zracima.
Ljubav neće prljave novčanice, njoj ne treba papir koji će zameniti za jedan komad hleba. Ona živi od prirode, od biljaka koje je okružuju, trava, cveća, drveća. Ona živi. Večno. Ona ima od čega da ne bude žedna, vodu u potočiću, ribe u plićaku. Čista je i nežna jer je kupa kiša, a sunce joj spušta svoje tople zrake na mokro telo.
I svi ti ljudi koji je okružuju i koji oko nje danima prolaze, da li ikada pomisle na to da je ljubav tu, baš tu pored njih?
Oni je i ne vide, a prolaze pored nje, svaki dan. Oni ne obraćaju pažnju na nju, a ona spava i dubokim snovima sanja. Ona nije prolazna, kao što pored nje prolaze svi ti ljudi i ne zadržavaju se dugo.
Ona ostaje da spava i sanja sve dok se neko ne osvrne na nju i probudi je… pruži joj ruku ili zagrli… a to može biti bilo ko. Jer u svim tim ljudima koji prolaze postoji jedna velika, skrivena ljubav.
Ljubav je tamo gde je spokoj, mir, sigurnost. Gde je nada, poštenje, dobrota. Gde je velikodušnost, osmeh, iskrenost.
Da li svega toga još uvek ima u nama?
Autor: Ivana Damnjanović
