Još kao mala volela sam one scene u filmovima kada, nakon mnogo godina, ljudi otvore kutije pune uspomena na koje su i zaboravili. Ta emocija na njihovom licu, to iznenađenje, nostalgija, rados i tuga… Gotovo da sam mogla da osetim isto što i oni.
Mada mi je uvek bilo nejasno to kako su znali šta treba da čuvaju i kako to da su, toliko unapred, znali da će im jednog dana sve te uspomene značiti…
„Kako je, zaboga, neko dete od par godina znalo da treba da sačuva papirić od čokolade i skoro potrošeno labelo? I šta te, tako beznačajne stvari, izazovu u odrasloj osobi i nateraju joj suze naoči?“, pitala sam se.
Međutim, danas znam zašto je to tako. Bez ikakvog plana i razmišljanja o tome šta bi mi sve te stvari mogle značiti nekada u životu, gotovo stalno sam skupljala sitnice i čuvala ih. Otvorivši dve stare kutije i jedan ranac, doživela sam upravo taj filmski osećaj… Doživela sam tulavinu emocija koja se samo pokrenula u meni, vraćajući me u najdraže trenutke moje prošlosti.
Jedno po jedno, izvlačila sam: albume sa sličicama, razglednice, pozivnice, papiriće od lizalica, stare sjajeve i labela, raščerupane lutke, sveske… Ma, do sutra bih mogla nabrajati šta sve!
Svaki predmet koji sam pronašla vraćao me u određenu scenu i kao da sam ponovo prisustvovala svemu. Toliko je sve bilo stvarno, živo… Boje, mirisi i ukusi trenutka su se budili u meni, osmeh i suze su se smenjivali na mom licu.
Da, to je bio baš onaj osećaj koji sam toliko volela da vidim na televiziji. To je bio taj osećaj kada otkrijete davno zaboravljene uspomene koje su se nekada činile nebitnim, a zapravo su bile i previše bitne. I ne samo da su bile – još uvek su. Otkrila sam tako da mi možda i ne znamo šta je ono što je važno i značajno za nas; možda i ne planiramo da nešto sačuvamo u svom životu, ne trudimo se da neke stvari i događaji ostanu u našoj blizini… Međutim, život sam uredi da ono što treba da bude tu – zaista tu i ostane.
Nekada su upravo te bačene i davno odložene kutije okidači za velike promene, za značajna saznanja i povratak energije. Ono što svim bićem ne želimo da pustimo da ode, ono uvek tu i ostaje. U kakvom god obliku i na kakav god način, ali važne stvari i uspomene uvek ostaju i pojavljuju se baš onda kad treba.
Autor: Bojana Krkeljić
